Pravda, 24. 07. 1933., str. 5

БРОЈ 10.314

ПРАЗДА, 24 ЈУЛ 1933 ГОДИНЕ

СТРАНА

СА РЕПОРТЕРСКОМ БЕЛЕЖНИЦОМ ПО ЕОСАНСКОМ ВИЛАЈЕТУ Под сланом Мајевицом

Ту зла Благородна планина Мајевица одавна је благословом свога богзтствз благословила становништво овога краја. Најпре се прочула по слачим изворииа по којииа је у сред н>ем веку и читава бановина формирана у крају око ње добила назив „Соли". После, у турско време, добила је варош под њом име Тузла, у стаари нме старе бановине, јер туз у турском је^ику значи со. Има ли у Мајевиии и камене ооли како су већ давно тврдили неки геолози? Данзс геологе, изгледа, много више интересује много важније питаље: има ли у њој нафте? Већ две-три године — како ми рече директор угљенокопа у Креки, г. инж. Бранко Буд&мир — интензивно се иотитује терен да би се добио позитиван одговор који би и за овај крај и за нашу призреду и за народну одбрану значио врло много. Баш недавно вршио је испитивања чувени немачки геолог Бајшлог с београдским профевором г. Луковићем, а после њих и један Француз. Све прк)гнозе су оптииистичне, а домаћи геолог г. Тихомир Јахшић, који је неколико пута прокрстарио овај крај тврди да мора да и у непосредној околини Тузле постоје велика лежишта нафте. Велики услови и велике могућности. Богата природа са својим досад

ра беговска и данашња земљооадничка Тузла миого мање осећа и много лакше подноси од пролетерске и полупролетерске Креке. Опште прилике изазвале су и у њеним прсдузећима редукције радништза и смањење надМица и ослабили динамику Креке. На читаву њу може да се примени реч што ми је даде као одговор на једно моје питање симпатични и предусретљиви дирехтор угљенокопа г. Будимир: Она дезера. Девера, док не изгуби и своје име. Јер, како сазнадох у општини, тузланска општина је тражила од надлежних да се одвоји име Крека као засебно место и да се припоји Тузли као њена „махала", њена пер .1ферија. Хоће ли Крека поновно оживети пре но што изгуби свој дзнашњи положај и име? На Туз,ти се и данас осећа да је била врло живо трговачко иесто. Ни поред све кризе она ни данас не може да на човеку остави онај утисак што га њему остављају иноте босанске касабе: запуштеност, затвореност и анеиија која изазива самилост. У њој осећате колику толику и динамику и темпо и вентилацију. У њој се осећа и друштвени живот — ма да се и у њој као и у осталим касабама врги углавном у три кружнице по верском кључу, па су чак и задруге п отом кључу организова-

Сени јуиана Нссте Михаиловића-Руса - Пуковника и команданта првог ба таљона 3 пука 1 позива. —

Први Српски капелник књажевске гарде

откривеним благом дала је већ пот -|не' — и извесно културно насто1а стрек развоју јаке индустрије, а ка-; У њој нема, као у другнм касаква ли је тек њена будућност. Со-; ба«а, ни иного сиротиње него њсну лане уз саму Тузлу (Крека и Симин' сиротињу претстављају највећим деХан)„.,великл фабрика амониачне со-ј л ,°м „мухаџири", досе .1 ?еници из неде у оближњем Лукавцу, државни ј расељенс Херцеговине, настањени по угљенр^ро У Кре1ш и привахни у ј иелој периферији. Њен нросветни Угљевику (о чему ће бити доцније' живот: 5 основних школа, гичшазија, говора у спеиијалном чланку о ру- трговачка (граћзнска) школа, жен

дарству и индустрији у Босни) упразо ненсцрпнвом базену дају већ сада овои пољопривредно-сточарско воћаском крају индустриско обележје. Осим тога у њему је и једна стоа на фабрика шпирита, две циглане (каје иоиентано не раде) и једна до маћа ткачнииа ћилииа која запослује приличан број иуслиинаског жснског света. Саиа Тузла имала је иза рата најпроиетнију пијацу у Босни. И она и

ска стручна школа и занатска (стрлјобраварска) школа, неколико културних друштава и, најзад, једно јединствено Соколско друштво са својии агилним старешином г. Никифором Тодићем, на челу чијом је заслугом поред његових сарадника прошле године саграћен и леп и импозантан Соколски дом а ооколство пустило корен и на селу. Општинска управа (организовзна по кључу: градоначелник г. Мурат-

њена околина привредно су јаче од | бег Заимовић. подначелници:

околних крајева. Дакле, ове сами привредни позитиви и кад би још саио ииала исго такве саобраћајие позитиве, о њенои пунои просперитету не би требало говорити у кондиционалу. Њен (и не саио њен већ и читавог овог краЈа) најважнији проблеи је изгразња железничке пруге од Тузле до Е,рчкога- Њена изградња била је у плану за вреие области, али је још узек, нажалост, остала саио — у плану. Исто тако лројектован је и пут Тузла — Кладањ — Олово — Сарајево и кад би се тај лут изградио Тузла би тиме врло много добила, јер би се пут од Тузле до Сарајева скратио за читавих 113 километара. Тузла и Крека у незнапном разиаку (2 км.) и ако формално одвојени претстављају две физиономије које су формирала два различита утицаја. Тузла: стара касаба бегова, са јакии траговима турског вреиена на себи чијој је чаршији, до недавна јед ној од најјачих иза Сарајева, давала живот и динамику земљорадннчка околица. Крека: чисто индустриско иесто, фабрика, колонија, сасвим продукт новог индустриског вреиена. Колико различите физионоиије! Вероватно да није иање различита и њина психологија. Обе даиас осећају ста/нацију. Саио је Тузла, стз-

др. Стево Миличић и Дане Штитићј у философској атиосфери своје згра де — јер је некад била турска медреса — мучи се сасвим прозаиччим и прилично компликовании проблеиииа, како сазнадох од градоначелника. Још лани хтела је да затражи зајаи од Хипотекарне банке и приватника, пет до шест милиона, који би утрошила на школске зграде, за оправку водоводне мреже (којој пре ти опасност од соли) за изградњу пнјаце и два неопходно потребна мо ста у вароши. Али није добила одсбрење за зајам. А како природа не води рачуна о званичним решењима, недавно је вода однела главни и најважнији мост, а други руинирала. Сад је општина — присиљена да тај мост гради и не чекајући ничија решења и одобрења. — Лако је било иза рата — вели градоначелник — кад је наша пијаца била толико жива да је сваког петка (вашарски дан) пало од 50 до &0 хиљада „бехије" (преносна такса с једног влаеника на другог) а данае пане највише 4 до 5 хиљада. — Кијамет! — вели Муратбег. — Али биће и саламета! — мислим у себи јер под благородном Ма јевицои и кад се једва девера иоже увек да се с разлогои очекује салаиет. И. Н.

Још првих дана када саи га упознао, учинио је на иене диван утисак. Отворена и благородна душа; светао, као суза чист, и несалоиљив карактер; безгранично осетљива, бо лећива срца и дубоко побожан — утицај руског словенског васпитања, где се у иладости дуго школовао. Ето, то је веран и објективан портре из његовог мирнодобског живота, ко ји му је прибављао то.тико ииого- поштовалаиа, али исто толико и горких часова у животу... Дан иобилизације га је затекао са службои у једнои од крајњих, грани чних гарнизона. За вреие целога епохалнога рата са Турцииа, од неслућено кр&авог Мердара до Белога Поља и Тенешдолскога теснаца; од вековииа изму чене Приштине до орловскога Феризовића; од Сојева усред непроходно га Качаника до богатога Тетова и у кршу закопанога Кичева, па све до славои овенчанога и У крви огр^злога Битоља, — увек на челу свога батаљона, будио је неподељено пошто вање својих официра, подофицира и еојника... А када је понова почело још страшније и крвавије разрачунавање из иеђу два жилава народа, п.пуковник Коста Рус прелетео је победоносно 18 јуна са својии дивним Сврљижанима, толико помињане Ретке Букве, « доживео славну победу тада усаиљенога трећега п>-ка, после тродневне неравне борбе на Горњ. Пашаџику, где је онако страшно потучена далеко надиоћнија бригада иаћедонских добровољаца генерала Генева.

Коста Михаиловић Доживео ј« све то, да 11 јула (по старои), после вишедневних и у исторнји ратне вештине незапаићених напада на Грленске положаје од стра не треће ариије, падне у јуришу на челу свога непобеднога батаљона, на цигло дваестину иетара испред бу гарскнх шанчева. И када је он пао, он који је мађијоком силом покретао своје људе, клонула је и снага његовог батал>она и под навалом тада о јачаних свежих бугарских трупа ба таљон је, крвав и преполов .Ђен, потиснут неколико стотина иетара, док ии је витешки коиандант остао иесу где је и пао, као речити доказ хероизиа српског официра. Ту, на положају, Бугари су га бри жљиво чували безбројнии пушчаним цевииа и шуиои бајонета н сваки нај иањи покушај да се тело оииљенога коианданта однесе од стране његових војника, спречавали лудои иагацинскои ватром. Пуних седам дана остало је несахрањено тело храброга потттј-ковни ка на неколико метара од бугарских ровова, опљачкано ноћу и евучено до кошуље од зојника бугарске арми)е, И тек кад је закључено примирје, могло се прићи и узети крваво његово -тело, окупано и орошено следњих иутних дана сузаиа Божјии. На Црнои Каиену оахранили су га његови одани војници и гроб иу је каиењеи ограђен. Пуковски пушкар издељао је и утиснуо иали дрвени крстић. Д. Б. М.

Г1РИЛОГ ИСТОРИЈИ НАШИХ МУЗИЧКИХ НАСТОЈАЊА ПРЕ СТОТИНУ ГОДИНА)

Успех Занатсне школе у Тузли

ТУЗЛА, 2в јул. — (М. А. изв Правди"). — У Туз.ти је 1926 године основана Стручна занатска школа са задаткои да у својии радиони цама и учионицаиа спреиа оиладнну за занатлиоку струку. Настава у овој школи сеакодневна је и обавезна, са похаћањеи радионица тако да се ученици упоредо спреиају и практички и теориски. Наставници су искусни стручни иајстори и успех школе је врло повољан. Према наставном плану настава је четворогодишња. Школа ииа ранг ниже средње школе. У школу се прн иа^у учениџи ко[н су спршили најмање два разреда оредње школе, а нису илађи од четрнаест година. По свршенои школов ању ученици иогу наставити даље школовање у средњии и стручнии школаиа. Директор школе је инжењер г. Јаков Бенароје. Школска годииа у овој школи завршена је са следећим успехом: први разред саршило је пет ученика, други оедам, трећи девет, а четврти осаинаест. По завршеној школ ској години ученици са својим наставницима отпутова.ти су на екскур•^ју у Зеницу и Вареш.

Приликом обилажења старих архива, пала нам је у руке мала, али занимл>ива орошура, штамлана концем прошлога века. Написао ју је Фрањо Ж. Кухач, несумњиво досада наш највећи музиколог и скупљач народ ннх песама на Ба.ткану. Не би било потребно да се овде понова истичу заслуге врлог и вредиог овог музичког научника, рођеног Осјечанина, који је пропутовао у своје време готово све крајеве што данас сачињавају интегралну Јутославију. Он је то чинио у вреие, када политичке прнлике нису биле баш нииало згод не и када је његов рад — нарочито у известии круговииа — наилазио на највеће неповерење. Али. Кухач био је толико фанатик у своме звању, толико је волео свој музиколошки, биографски и скупљачки рад да је без обзира на просте, некритичке и личне нападе његове најближе околине у Загребу, корачао без оклевања и бојазни путем, који је предузео. Он се са одушевљењем и фанатизиои научника загрејавао за сваку, па и најнезнатнију иа.тенкост, ко( ја би била кадра да бар иало расветли историју и развитак наше иузичке уиетности. Његов живот и деловање пали су у доба надвеће аустро-маџаронске политике у овим крајевима, али ипак је рад Фрање Ку^ача био овесгран и обухватао је широко славенско музичко-културно подручје. Његово је дело јединствено и оставило је колико Хрватима. толико и Србима основне теиеље, на којима наша генерација треба да даље изграђује и надоиуњује. * Кухачева брошура носн иаслов: „Јосип Шлезингер, први српски капелник књажевске гарде". Она је пи сана стручно и познатои Кухачевом минуциозношћу, којом је вредни би ограф увек прикупљао све поједино сти. Овде се описује живот и деловање капелника Шлезингера из Новог Сада, кога је књаз Милош Обре новић године 1830 позвао и наместио као диригента књажевске гар де у Крагујевцу. Чим је Шлезингер дошао на своје ново место, одмах је из редова војске изабрао способне људе и наручио је из Беча иузичке инструиенте. У избору иузичара Шлезингерје узимао људе са добрим слухои I оне, који су уиели да свира^ју у сви рале. Нзучио их је ноте и да дувају у ниструменте, а нарочИто је за њих морао да приреди и слзже мале народне песме. Ове пеоие биле су уЖаво једина школа, поеиа којој је лезингер пружао поуку. Књаз Милош редовно је посећивао пробе, а за вреие свечаности морала је ова музика састављена од близу 40 људи да свира пред конаком у Крагујевцу. Пошто није у оно време би ло никакве наше музичке .титературе, морао је Шлезингер сам да компонује и приређује за своју баиду репертоар, јер је књаз Милош упорно захтевао: „Пусти тн туђе, па свирај наше, јер је увек лепше од гуђега"! Тако је Шлезингер коипоновао многа дела од којнх су нека постала толико популарна и оииљена, да се у народу још и данас певају («а прииер: „Устај, устај Србине!") То су пре свега маршеви, народне песме у харионизацијн, народне игре и потпури на српске и хрватске иелодије, а написао је и сцекску музику за многе националне драме („Краљевић Марко и Арапин", „Зидање Разанице", „Милош Оби.тић", „Сражеикје на Косову пољу", „Стефан Душанова свадба"). Споменути треба да је Шлезингер коипоновао и фанфаре за српску војску. Шлизингер је у Србијн остао и за вреие Милошевих наследника Милана, Михајла, па књаза Александра Карађорђевића. Под његовим владањеи културни је напредак растао из дана у даи. Шлезингер је био ииечован књажевско-дворскии капелннкои и он је ове више успевао, да у, српокој интелигенцији пробуд>' интерес за иузичку уиетност. Овд* Кухач споииње аутентичну реченииу књаза Александра, који је Шлезингеру певао једну песму из хрватског Загорја с наиерои, да је сложи за своју банду: „Мени се чжш. да ви преиало пазите на народн\музику Хрвата, што иени не би било иило, јер Хрвати нмају веома лепих мелодија, а ја би желео, Срби и Хрвати стоје у уској иузи•гкој заједници!" У оно време (1847) пада и концерт, што га је приредио певачки квартет из Загреба у Београду, а дошао јс с њима као диритент Ватрослав Лисин скн, први хрватски национа.тни композитор. Певале су се српске и хрватске песме, а сутрадан концергирала је књажева иузика под вођствои Шлезингера у част хрватских гостнју. Успех и братске ианифестације с једае и друге стране били оу великн, одушевљење неописиво. Уз књсза Алсксандра била је присутна сва београдска интелигенгтја. Шлезингер је неуиорно даље радио. Снабдео је своју банду и гуда.гииа, тако да је сложио леп орке стар, који Је суделовао у позоришту и приликои дворскнх игранкн. За шеснаест годииа игго је књаз Александар владао, Шлезингер се све више ужнвео у српски аибијенат н постао не саио врсни иузичар. већ и добар патриот. Добио је чин капе-

тана, а године 1861 поиагао је л прн ликом оонивања првог београдског певачког. друштва. Кухач спомиње и Шлезингерову сарадњу са Корнелнјем С|аиковићем, који је неко време био дирнгент хора. Годлне 1861 Шлезингер је на властиту иолбу пен зионисан н онда у заједници с Кухачем пугује у Бугарску да прикупљају народне-песие и да упознају народни живот и обијаче. Шлезингер жизео је касније повучено, радио је*на сређивању и издавању сво јих дела, долазио је сваки час у Осјек, да се договори с Кухачем о раз ним музичким питањима, а умро је у Београду од водеНе болести 1870 године. Кухач описује Шлезинтера као чо« века доброг, поштеног и оданог, кога су сви, а надасве његови музичари искрено волели. Није био уметник у стваралачком сиислу речи, а.ти се истакао као иарљив радник, имао је богату фантазију и ванредан слух. За стварзње дела већчг. којцепција ниј^ лмз ј еи смисла ки довољмо знања. Нзстојао је да и сзм ствара мслодије у наооднои ауху, што му је честс добро успевало. Г.1авно иу је било, да по.оди ону извесну „српску жицу" и да публику обрадује, кад сл\тиа оно што јој Је блноко и драго. У културној историји Срба, а нарочнто у првим поче , цима њихових иузичких настојања !припадају Јоснпу Шлезингеру, оснивачу и првои кагпелнику књажевске гарде, највећа заслуга и видно иесто. Борис Папандопуло Колубара очекује обилну жетву МИОНИЦА, 23 јул. — (Д. Т. изг „Правди"). — Прзи сноп овде је веН пао. Квалитет жита је задовољавајући. У појединии селииа принос од жетве је рекордан и, што је најинте ресантније, брдски крајеви дали су квалитативно одлично жито. Послед њи топли данн који су дошли баш онда када су били најпотребннји одлично су дејствовали на род пшснице. Она се лепо развила, добро са зрела и почела је жетва. Исто тако, топли дани поправили су квалихет ливада. Траве има у довољмој мери, тако да ће сељак имати довољ« но и за продају. Промена вреиена најповољније ј« утицала на кукурузе, који сеје готово 80®'« целокупног становништва Колубаре. Закржљао и мали он се нагло поправно а данас буја и напредује, напредује и тамо где су понова преоране њнве засејане њиие. Судећи по садањим, приликама мо же се очекивати да ће Колубара, као ретко до сада дати одличну бероу кукуруза. И повртарство налази сс у одличном стању. Његови разноврсни производи већ претрпава|у овдашње пијаце. Цене су мннималнс. Један килограм бораније продаје се по 0,50 дин., краставци по 5—6 комада за динар, а кромпир, салата, кулус и друго може се врло јевтиио добити. И изгледи воћарства су повољни. Добро наквашени под ути цајем топлоте, они су у јску најповољнијег развијања. Истина, многе воћке пропале су од неке врсте црва који се назива „меовина". Према стручном мишљењу Ко.тубара ће у овој години играти врло важну уло гу у експортном погледу. Ти повољни изгледи, спецнјалио за принос шљиве, изазвали су приличну живост. Многи извозниии већ израђују бурад за пекмез, корпе за паковање воћа. Намештају се каце и припреиа све за наступајућу извозну сезону.

ттттттттттттт

тттттптттп

Стрељачко удружење у Белановици БЕЛАНОВИЦА, 23 јул. — (С. изв. Правди"). — Поред спорт клуба Качер", ко>и с вреиена на вреие одржава утакмице по околини, а често и у Београду, ових дана је, ини цијативом г. г. Мије Паулина, управ ника поште н Милаиа Глигоријевића, лекара здравствене Задруге, основано стрељачко удружење. До сада је уписано око 300 члаиова. Беловчани имају и Житарску задругу и месну задругу за пољопривредни кредит сз 300 чланова. То је прави житарски ред. Сва ова друштва могло би да просперирарју кад би се надлежни за њу заинтересовали. Г. г. Г.тигори јевић и Паулик намеравају у јесен да оснују соко.

КЊИГЕ пуковннка п-г СтанојевиКа о отровним гасовима и нападима из ваздуха на грађанско становништво имају све београдске књижаре.