Učitelj, 01. 11. 1910., str. 23

из МЕТОДИКЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА 199

Крста Јонић, учитељ.

ИЗ МЕТОДИКЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

П,

а) Казали смо да је лектира не само допуна осталој настави, него да је још од велике важности и као самостално срество за, образовање. Дистервег вели: „кад се добро предаје лекција из читања од толике исте користи је као и свака друга наставна, радња, која даје трајне плодове за духовно образовање ученика“. Не узимајући ни мало у рачун користан утицај који има дубље проучавање народне књижевности, читање је и по својој спољашњој страни врло згодно срество да утиче на млади дух. Мало је која наставна радња тако сложене природе као читање. Око мора поједине знаке (слова) да схвати и брзо сједини у речи; уста да искажу означене гласове по њиховој садржини и да их међусобно артикулишу; ухо мора непрестано да бди и да контролише радњу пређашњих и по потреби исправља. Кад само спољалања радња тражи непрекидно духовно учешће, то колико се већа пажња има да обрати смислу читанога. Оком схваћени знаци за писмена опредељују ток читаочевих представа у један сасвим одређен правац, који се без штете за разумевање не може оставити. Свака реч има своју уско ограничену садржину, која јој у овом везивању припада; поједине реченице су везане у строго логичком следовању закључака, које искључује све подвојено и испретурано, што већином карактерише усмени говор. Све је ово истина без значаја за онога, који гледа најглавнији задатак читања у механичком састављању слова и за учитеља, који се није још уздигао изнад таквог схватања, час читања је само час одмарања. а ученици који уче код учитеља с таквим гледиштем могу напредовати само у — лењости. На против ко уме ову вештину правилно да цени и њен васпитни моменат како треба да употреби, у његовим рукама постаје настава у читању права гимнастика духа, коју једва да може дати који други предмет. Непрестаним приморавањем да се пажња управи на потпуно ограничену област представа изазивају се сасвим одређене представе у свести. Трајним потчињавањем ока, уста и уха дисциплини духа има врло корисап утицај како у интелектуалном тако и у моралном погледу. Ко је на часу читања навикнут на строгу дисциплину мисли, брзо схватање, пажљиво слушање и јасан и одређен говор, тај тиме стечене подобности показати и у осталим часовима наставе и целом начину рада, нарочито у мишљењу и говору.

Такав ће опет рузултат моћи лектира само онда да да кад је сваки час читања, као што вели Дистервег, час за развијање мишљења. Као год телесне, тако и духовне силе могу порасти и ојачати само натрезањем п ко на часу читања од својих ученика