20. oktobar
СМРТ ФАШИЗМУ <> СЛОБОДА НАРОДУ!
ПОШТАРИНА ПЛА. ЋЕНА У ГОТОВУ
1 | ни = и — а а ако ДИ а ИН о ИАЕА) ИЗЛАЗИ СВАКОГ ПЕТКА · „БЕОГРАД, 22 МАРТ 1946 ГОД. ВЛАЈКОВИЋЕВА 8, ТЕЛ. 23-003, 20-448 и 26-521
Броз, о ЦЕНА ОВОМ БРОЈУ 2 ДИН,
ИСТОВИСК АЈ =
27 марта
У БЕОГРАДУ 27 МАРТА 1941 ГОДИНЕ
"При процењивању важности појгдиних великих датума у историји једног народа тешко је одредити који је од њих значајнији. Јер они су тесно везани један за другог: сваки је последица неког ранијег, а узрок неког потоњег. Данашњица је последица прошлости, а узрок су. трашњице.
3а Београд и Југославију такав један велики датум је 27 март. Оно што се тога дана пре 5 година догодило у Београду премаша оквир обичног пуча, каквих је у Београду било доста, превазилази значај промене владе; чак и промене режима. Својом замајном снагом, учешћем најширих народних маса тај догађај из темеља љуља државни живот александровске Југо» славије и изазива последице које судбину наше отаџбине упућују сасвим новим правцем.
'Политика предратних управљача Југославије, пи унутарња и спољна, стално је вођена на штету животних интереса државе и супротно интересима и тежњама наших народа чак и спрског народа,, нако је он створио ту државу и требао „да буде главни чинилац У њој.
Унутрашња _ политика — свих предратних режима одликовала се све јачим централизмом, с безобзирним гажењем демократских грађанских права и гушењем сваког испољавања и развијања националних –индивидуалности. Последица такве политике биле су: корупција и неспособност У државном апарату, што је кочило привредни и културни развитак земље и изазивало код народа мржњу против државе.
"Спољна политика бивше Југославије, немајући свој природни ослонац на Русију, лутала је без компаса, од Лондона и Париза до Берлина и Рима. Наш државни брод, као неки мали чамац, љуљао се и лутао на узбурканом политичком мору версаљске Европе, и сваког часа претила је опасност да се разбије о стење које "је било свуда око њега. Јер наши бивши властодршци никако нису хтели да га вежу за моћни брод Совјетског Савеза.
У таквом стању Југославију је затекао други светски рат. Иако се она још сматрала савезницом Енглеске и Француске и била члан · Мале Антанте која је требало да буде брана немачкој агресији, — њени руководиоци су се све више приближавали нашим фашистичким суседима, Немачкој и Италији. Са њихове стране то је сасвим разумљиво, јер, не могући решити „хрватско питање“ демократским путем, рачунали су да ће га ликвидирати наслоном на ове фашистичке државе, којима је српскохрватски спор добро дошао за привлачење Југославије Тројном пакту и спровођење њихових планова на Балкану. А и да не говоримо о идејном слагању на-
ших „фирера“, као што су Жив-'
ковић, Стојадиновић 'и Цветко. вић, с Хитлером и Мусолинијем, који су им у свему служили као узор за угушивање народних слобода. Профашистички курс нарочито се појачао после избора 1935 и 1938 године, који су показали антифашистичко и проруско расположење наших народних маса. И зато је као логичан завршетак такве противнародне унутрашње политике био 25 март 1941 године — дан потписивања пакта с осовином Берлин—Рим— Токио, откада су нашу спољну политику имали да воде Хитлер и Мусолини, управо да буде ликвидирана.
25 мартом Хитлер је мислио да је осигурао свој пут за Египат и Индију, којим би, преко Турске и Ирана, прво зашао за леђа Русији и држао је у шаху, а затим окончао рат у своју корист. Тако је рачунао Хитлер,
· тако су рачунали и његови савезници на власти у нашој зе» мљи, који су мислили да ће народу замазати очи обећаним изласком на Солун и тобожњим неучествовањем у рату, па тако уз помоћ Немачког Рајха овековечити своју власт, Али то је био
· читавог низа година,
"срамоту с лица нашег
„рачун без крчмара“. народ је сасвим друкчије мислио. Он је сав био на страни оних народа који су се борили против фашистичких држава за слободу и демократију, па зато је с болом у души и великим огорчењем примио глас да је влада Цветковић—Мачекова закључила пакт, који је сматрао као највећу срамоту за себе.
М зато је после два тмурна дана освануо ведар, светао 27 март, који је спрао ту љагу с 0образа нашега народа, Значај тога дана, понављам, није у томе што је извршен државни удар и оборена влада. Извршиоци преврата су рачунали с народним нерасположењем према режиму, које је било на врхунцу после закључења пакта, па су се лако одлучили и још лакше оборили намесништво, краља прогласили пунолетним и образовали нову владу од формалних опозиционара. Али они нису мислили ићи даље, нису мислили ·'из основа променити државну политику. То се, пре свега, види по саставу нове владе, која је разочарала све пријатеље демократских реформи, Та влада је била готова да закључи споразум с Немачком, који би, можда, ишао и до потврђивања пакта. А рад те владе у изгнанству најбоље показује њен противнародни став према народноослободилачкој борби. Шта се друго и могло очекивати од владе у којој су били Нинчић, Божа Максимовић, Јевтић и Мачек»
Али је народ сасвим друкчије
Јер наш
мислио. Широке народне масе
тога дана су изашле на улицу, па су слободно, први пут после из пуних груди манифестовале своје расположење, осећајући да им је пао тешки терет с груди. Никад Београд није видео такву експлозију расположења народног, које се односило како на унутрашњу тако и на спољну политику. Народне масе су инстинктивно осећале да се судбина његова и целог човечанства налази на великој прекретници, па су својим искреним, ненамештеним, одушевљењем _ показивале нов пут нашој државној · политици. Тај пут — пут пуне демократије и наслона на СССР — водио је, истина на Голготу, али је народ знао: да после Голготе мора: доћи Ускрс. И дошао је!
Београд ће се увек поносити 27 мартом и прослављати га. Читаве деценије он није могао показати да је с народом, коме из њега није долазило ништа добро. Али тога дана Београд је стресао са себе јарам, слободно и мушки проговорио, открио своје срце и душу и показао да је прави тумач народног расположења и мишљења, Биле су већ подлегле у неравној борби или се поклониле фашистичким завојевачима Абисинија, Италија, А-
устрија, Чехословачка, Пољска, Данска, · Норвешка, Холандија, Белгија, Луксембург и Францу-
ска, па ипак се усудио Београд, као прави претставник наших слободољубивих народа, да се мушки успротиви и пљуне у лице обесном и свемоћном Хитлеру. Београд је 27 марта спрао народа која му је нанета 25 марта потписивањем пакта с фашистичким државама. Није Београд крив што је готовост нашег народа да брани своју земљу и слободу остала неискоришћена у тренутку немачког напада. Војним апарат је отказао, зато што су њим управљали неспособни људи, Усташки агенти, обожаваоци Немачке и подли издајници. Али је та народна готовост за борбу за слободу нашла свој израз 7 јула, кад је плануо оружани народни устанак у Србији и поведена ослободилачка борба.
Па ипак, народни устанак је стварно отпочео 27 марта у Београду. Велика народна револуција, која је трајала четири го дине, добила је свој импулс тога знаменитог дана у Београду, У коме су извршене и све припреме за оружану борбу, која је отпочела четири месеца доцније. Зато ће се Београд вечито поносити 27 мартом.
Д-р' Милош С. МОСКОВЉЕВИЋ министар шума Србије
ТОГА ДАНА ЈЕ ПРВИ ПУТ У ЈУГОСЛАВИЈИ ПРОГОВОРИЛА ВОЉА НАРОДА
ПОСЕТА МАРШАЛА ТИТА ВАРШАВИ И ПРАГУ
Посета маршала Тита Варшави и Прагу, по резултатима које постиже и по одјеку који изазива у светској јавности, има значај важног међународног догађаја. Тај значај се огледа пре све: га у све јачој тежњи словенских народа за приближењем у циљу међусобне сарадње на учвршћи. вању мира. Словенски народи извукли су из своје прошлости, и нарочито из последњег свет. ског рата, једну драгоцену поуку. Они су увидели, да разједињени и супротстављени један
„„домром претстављају пестећу за све, јер лако постају плен у РУкама туђинског империјализма.
· Туђинац је често искоришћавао
један словенски. народ против.
другог, али никад да би помогао неком од њих, већ увек да би нашкодио целокупном сло венству., То се показало до очигледности јасно У другом свет“ ском рату. Хитлер и његови фа. шистички трабанти служили су се различитим методама према словенским народима, али је њихов циљ био стално један и исти: ликвидирати их редом све до последњег.
Данас више нема ни трага сум"ње, да је први и највиши циљ фашизма У овом рату био потпуно уништење словенства. То несумњиво доказују документа немачких тајних ар· хива, То још несумњивије показују милиони гробова стрељаног и уништеног словенског живља, " безбројни разорени градови и попаљена насеља по словенским земљама у које је закрочила шапа“ зверског фашистичког за» војевача.
Словенски народи су у овом“
рату преживели најстрашнија и; скушења која је икад иједан на-
род'имао у својој историји. Али:
они су их преживели, И не само преживели, већ захваљујући, У првом реду и највише херојском отпору и неисцрпној виталности Совјетског Савеза, свог највећег брата, изишли су из рата победоносни и препорођени. И зато у миру, добијеном њиховим за. иста безмерним жртвама, они имају једну идеју водиљу: да се више никад не догоди оно што је било. Једини пут који може да доведе до остварења те идеје, јесте пут узајамне снаге и сарадње, пут изградње нове ми рољубиве словенске солидарно“ сти рани ај
Нико то није у стању боље да разуме од пољског и југословенског народа, Поред Совјетског Савеза, Пољска и Југославија, највише су биле изложене уништавалачком бесу највећег не: пријатеља словенства.
Пут маршала Тита у Варшаву био је видан знак признања које југословенски _ народи осећају према херојском пољском народу који се први испрсио пред зверским завојевачем, због тога поднео најтеже ударе, али својим пожртвовањем пружио пример другим слободољубивим на: родима и знатно допринео њиховој заједничкој победи. Оду. шевљење са којим је цео пољ. ски народ примио посету марша“ ла Тита и највише почасти које су у Варшави указане творцу нове Југославије, најбоље показују колико су обострана та осећања братске љубави и уважења.
Она су дошла до пуног изра-
за.и у једном по даље односе, важном; политичком акту, Приликом 60-: равка маршала Тита у Варшави.
оба народа необично
потписан је пољско-југословен-
"ски. Уговор о пријатељству и'У“
зајамној помоћи.
Текст Уговора у целости је 0бјављен и из њега јасно про излази решеност југословенских и: пољског народа да заједничким снагама пораде на учвршћи. вању мира и да се заједнички бране и помажу за случај поновне опасности од стране Не. мачке или њених савезника,
Пољско-југословенски Уговор, као и други слични уговори који постоје између словенских народа, не носи у себи никакву тенденцију стварања сепаратних блокова или поделу света на сфере. Он не претставља смет' њу за склапање сличних уговора са другим било словенским било несловенским земљама. По циљу коме има да послужи, он је потпуно У духу принципа на којима почива повеља Уједињених нација. ,
У говору који је одржао приликом _ потписивања — Уговора, маршал Тито је обележио његов међународни карактер. Он је рекао:
„Овај Уговор не само да није у супротности, него је, напротив, У складу са духом Уједињених нација које чине велике напоре да једанпут за увек спрече сличне агресије немачког империјализма и сваког оног ко би се с њим удружио. Он претставља снажан прилог учвршћењу мира у свету.“
После Варшаве маршал Тито учинио је посету Прагу, Посета Прагу још је у току, али први извештаји већ показују да посета братској Чехословачкој Ре: публици наилази на подједнако одушевљени и срдачан пријем и да у Прагу. веје онај исти дух словенске слоге и сарадње ко. ји је у Варшави довео до тако важних резултата,
“> Предраг МИЛОЈЕВИЋ
· Сироти италијански империјалисти
: | - < ' — Пер дио! Одузеше ми Албанију, Абисинију, Сомалију, Еритреју. па ако ми још и Јулиску Крајину одузму, остаћу сасвим без колонија!
=
НАША | ЕТНИЧКА ГРАНИЦА
промо Италији
Већ 13 векова стоји неизме. њена наша етничка, граница, пре ма Италији. Њу нису могле да измене ни аустриске ни итали+» јанске статистике, ни политика, фаворизирања италијанског ста+ новништва под Аустро-Угар« ском, ни насилно однарођивање нашег становништва под италијанскем окупацијом, нити било какви. други фактори. Сувишно би било говорити под каквим су условима и с каквим методама Италијани вршили попис становништва године 1921. Па ипак, и тај попис становништва, најречитије говори како изгледа наша стварна, етничка граних ца према Италији. У појасу, који се протеже од најсеверније тачке Јадрана — Тржића, па све до аустриске границе, који се састоји од 24 општине, има, укупно 47.558 становника, од којих је само 1730 Италијана, „Ево, какав. је проценат Словенал ца и Италијана у те 24 општи не:
Словена Италијана
од сто од сто Девин 78,4 21,6 Добердоб 93,0 7,0 Опатје село 99,9 01 Саводња, 99,7 0,3 Подгора, 85,0 149 Штеверјан; 99,4. 0,6 Шмарно 994: 0,6 Медана. 98,2 18 Биљана 98,2 12 Кожбана; 85;2: | 146 Анхове 969 за Канал |: 9%6. 5,6 Средње :200;0 0,0 Ст. Ленарт. ::99,8. 0,1 Св. Петар муља , Словен ' | “ВБ. 1155 ' Тарчет "100: 0,0 Ронац. 99,8: 0,2 Брегињ · 100;0 0,0 Ахтен 98 0,8 · Тајпана "96,5 44. Брдо :100,0 0,0 Резија, 100,0 9,0 Бовец 89,3 6,5 Лог 96,7 19
Што се тиче италијанског стал новништва источно од ове граг нице, укључивши ту Трст, Гоч рицу и Пулу, никако се не мо же говорити о једном етничком континуитету, јер је италијан: ско становништво концентрисано само у градовима и свугде 0 кружено непрекинутим словеч начким и хрватским становништвом. И сувише је позната, чињеница како се развијао Трст, Подаци о развитку свих градова, Јулиске Крајине и Истре сведоче да је он зависио од повезаности са целином позадине и дасу ти градови за време Аустро-Угарске изразито напредовали, док су за време италијанске о« купације непрекидно опадали,
Становништво 'Трста најбоље осећа своју судбинску повеза“ ност са словенским и хрватским становништвом читаве Истре и Јулиске Крајине, Можда је у иностранству најмање разумљиво баш оно, што истовремено изазива Највеће неспокојство ита лијанских империјалиста, што већи део италијанског становни“
1 |