20. oktobar
4 МАЈ 1946
ИЗ ЗБИРКЕ РЕПОРТАЖА: ШЕСНАЕСТ ЧАСОВА
дванаест часова нестају илузије. У дванаест часова нови дан куца на врата. У дванасст часова, келнер са пре баченим пешкиром преко раме на, назално узвикује:
— Фајронт господо — фајронт! У дванаест часова! Колико још остаје до дванаест часова2 Сат, два, три, свеједно је; било би добро да казаљке стану, да наједном отпадну све зебње због назалног узвика, да остане само ово: подиум „са музиком (музика, ах музика) столови са витким (предратним)у флашама, дуборез око зидова, хитри келнери са пребаченим пешкири' ма, газда са тачно прорачуна. тим осмејком, мирис роштиља (данас риба! — да остане само то; клањам се, довикују келнери и праве гимнастички лук горњим делом тела — клањам се, газда одмах иде испред вас и налази (само вама, старом госту, који плаћа, који је галантањ кога треба чувати) газда вам налази диван сто; у углу, поред дубореза, поред два как“ туса: сто са чистим чаршавом, са јеловником, са елегантним пепељарама. ·.
— Желите» Нотес, оловка за уветом, очи
што читају мисли:
— Шта имате данас»
Овако фамилијарно питање, келнеру са целулоидном крагном, не може да постави макар ко: само стари гост:
— Бифтек, бубрежњак, џигерицу, рибе. ·.
Дошли сте са девојком. Добро — израз није клинички веран; мала још није била удата — иначе, да, јасна ствар — мо ра од нечег да се живи: Мала има шарени шал. Шарепу шминку. Шарене ципеле. Она изгле. да као дама: поглелајте само кожу њене ташне! Наравно, ви нећете да идете макар с ким! Можлтла сте је малочас спазили на улици — хало! — можда је то било и пре три недеље: у сваком случају, пристојна 0с0ба. Одмах сте пошли заједно, јер је и она исти закључак о вама донела: капут са широким раменима, лаковане ципеле, бели шал, широки шешир — да, да сасвим пристојно!
Мала се није преварила: пролазили сте без страха поред локала:
— Могли би да свратимор
Свратили сте. Мала види да вас људи знају. Она са своје стране чини такође све што је потребно. Она, уопште не у зима јеловник. Она равнодушно каже: 6
— Имаш ли цигарету“
Чак и кад келнер доноси печено пиле и салату, једва да су јој се рашириле зенице — печена пилетина, ах (довде ми је већ дошла!)
— Вермут немате» Нестаор Вина — бело црног Фрушко“ горски бисер» Ни тог! Добро, дајте бело — литар белог! ·.
Без страха. Нема вермута мала је чула да је тражио! Ни бољих вина нема — већи овај локал почиње ла се срозава!
— Миле, кажеш келнеру прошли пут сте имали Бисер!.»
ШЦигарете — пре рата Нерет: ва, шеснаест динара паклица, сад које нађеш! За столовима седе људи. Познати, непозна' ти, са девојкама сами, чаше звецкају, узвици, дим, голе ру“ ке, очи, — свет који више не виђаш на улици; твој свет! Лепе жене познате са трка и морских плажа (песак, бакарна ко. жа, високи Далматинци, мале кафанице са рибом и јаким ви“ ном — Далмација, Далмација! —- човек почиње да дише тек кад дође овде: свет још посто. ји, још 1е све ту:
— Здраво, здраво... ,
Ставра — ко га не знар! Пре петнаест година Код »Два је лена« — млади Бедуин. Мршав, бели зуби, усне, сад је отежао, угојио се, али виолина! Његова виолина! Кад хоће да свира! Понављамо“ кад хоће да свира! Коме хоће!
— Ставро — ходи овамо!
Знате ли за тугу кад су ли' стови жути, кад умире лето и љубав» Знате ли тугу за бе. лим, далеким друмовима, за аутомобилима, за викендом на пољани крај реке (лок је гра: мофон свирао неку глупу музику за игру: а она вас први пут погледала у очи2).. Знате» За Далмацијом, за првом кла.: сом спаваћих кола, за пред“ ратном гарлеробом, за предратним љубавимаг“ Све знате! Слушајте опла како Ставра
„мобили, златне косе
пише · Миодраг ЂУРЂЕВ Ћ
свира! Слушајте — сви ви за столовима! Ставра, пет година уназад: пут у Париз! Бела о-' дела, тениски ракет у руци. Бела одела — базени са зеленкастом водом. Отворени аутопод ве тром, наочари у боји против сунца. Осамдесет километара на сат. Сто километара: сме шни, зачуђени саобраћајци! Са брковима. Београд, Младеновац — доручак, ручак! Београд, Скопље — доручак, вечера! Охридско Језеро. Мана
стири. Риба и вино. Циркус: фотографисање у калуђерским мантијама (сензација за Београд!).. Пре десет година: хотелска соба. Хотел мален, скроман: без стеница, Девојчица што спрема собе, шеснаест година, вишње место усана — после је плакала, плакала.
Дечија кожа: сапун и свеже
%
млеко. Очи ниси могао да [ој видиш — само трепавице и капке као зреле диње: — Немој да пијеш соду! — рекао си јој, кад је слутила да ћеш отићи.
Прву, праву хаљину коју је обукла — ти си јој купио! Петнаест дана љубави!.. Онда спаковани кофери, и у сумрак
једног дана — нико није стајао на перону! — одлазиш кришом...
Свирај, Ставро, свирај: носталгичне песме на једној жици! Дубоко, дубоко! Сви слушају: нека слушају. — ти ни. једном не свираш овако као мени! Ако те позову — то ти је занат. Али ниједном не сви“ раш овако! За њих немаш овакве очи и полуотворена У ста! Данас свираш као пре пет и десет година: о лишћу и љубавима! Данас цимбалиста прави фуроре! Данас онај што лупа у бубањ, хоће да га провали! Данас нема ничега, осим мађарских песама!.. Мала дај ми твоје мапикиране нокте! Теби је хладно, мала девојко са шареном штиклом — теби је хладно! Твоја ташна од крокодилске коже је лаж! И твоје — ах! — за пилетину, и то је лаж! И све је, уопште, лаж! Чуј. — само је једно истина! Дај твоје прсте! Иза прозопа нема ничега — не бој се! Ту је Ставра, ту су витке боце, ту је роштиљ. За суседним сто-
лом, даме: као пре десет го: дина! Можда нас напољу чека такси, ко зна, видећемо!
Свуд су голе руке и цигарете. Келнери се клањају као и пре! Хоћеш још винар Келнер!.. Колико је часова, свеједно: не-
"20 ОКТОБАР
ма ни времена ни година, ничега нема — Ставра свира о жутом лишћу! Мза прозора су аутомобили и жандари са бр. ковима. Иза прозора је нестало пет година! Кафане раде целу ноћ: мала, у коју ћемо» Авалски друм чека. Асфалт покривен снегом. Снег засипа фа: рове. Мала, хајдемо у Младе“ новац!. Мала, гладна, промрзла девојко: сутра идемо ули> цама и ти бираш ципеле, ташне, мантиле! Затим ти поклањам ручни сат. Затим, нема ништа затим — то је довољно, знам...
Шта ако је на зиду сатг У змеш боцу и сат престаје подругљиво да откуцава! Дај ту боцу! Не, зашто — платићу ја! Све плаћам! Разбијајте... Умеш да гризеш стаклор Не, штета! Једна на мору је уме“ ла: пре седам година, Крв је капала у вино. Шта ти, уоп-
=
е бих зацело тај Први
мај посебно запамтио, да
није био и обележен не-
ћ чим особеним. За мене су, из ране младости, ти велики празници рада и радничке борбе, остајали повезани за неке спољне, видне знаке, који су ме узбуђивали и увек да“ леко више усхићавали неголи макоја свечана радња о другим, црквеним празницима. Те масе које се у огромноме броју крећу, које кличу, певају, носе транспаренте и црвене барјаке, чиниле су утисак који је многих даљих ноћи задржавао да ми сан наиђе на очи. Црвена боја, као социјалистички знак и обележје, нарочито је живо и грозничаво деловала "на мене. Слутио сам да се иза, тога знамења крије једна еле: ментарна снага, али и једна претња свакоме злу на свету, и већ тада су ми се откривали први знаци неке мени још нејасне борбе између праведно-, га и неправеднога у животу. Ти живи, и живописни, и'упечатљиви спољни знаци великих првомајских манифеста ција, те пркосне и грандиозне форме у којима су се оне изводиле, — све је то за мене онда било доказом који ме је споља, преко маште, убеђивао да животно право лежи на тој страни. МИ зато сам ја много
„ДЕСАНКА Ј0В
,
о
пише Милан БОГДАНОВИЋ
година, У тој својој првој младости, пратио првомајске прославе, да бих се напајао њиховим манифестационим облици ма, њиховом борбеном декоративношћу. Оне су ми импонирале и кад су се легално изводиле, У 0добреним поворкама и са до: пуштеним говорима са трибина. Или кад су се, отстрањи“
ване. од града и упућиване у.
природу, у Топчидер или Кошутњак, тамо претварале у велике, скоро паганске свечаности слободнога човека у слободној природи. Али су ме на: рочито узбуђивала,
славља која су се, забрањивана, спроводила скоро заверенички. Ја сам грозничаво пратио групе и' групице радника које су се расејано кретале по граду, не под црвеним барјацима, већ са црвеном машном око врата и црвеним цветом у рупици од капута, са цр-
веном траком у женској коси. |
Улица, која се тада претварала у поље расцветаних булки, као да је сва горела у притајеној -грозници, Ја сам сретао
у
у нешто. каснијим годинама, првомајска_.
погледе оних са црвеним зна ком како се у тренутном укрштању речитије саопштавају него што би им говорили записи на транспарентима, или речи са трибина. А знао сам, кад сам већ свесно могао да гледам ствари и да их разу. мевам, и за тешке, трагичне првомајске дане, кад је црвена крв допуњавала пожарну слику с бунтовних расположења непокоренога радника, и кад се узбуна у човеку рађала као елемент. а
Овај Први мај био је један од оних нормалних, без нарочитих момената који би им кварили импозантну хармониЈУ манифестационога. стила. Па ипак се тада — било је то, ваљда, некако крајем прве деценије овога века — догодило нешто што ми је остало у трајном сећању. Био је ту један тренутак кад су се, једна према другој, нашле две супротне силе, два противположена света, и кад је у размаку од једног магновења могло доћи до краткога споја и до експлозије, која би остала трагично значајна. А у том истом баш тренутку проговорио је здрави дух слободољубива на-
џ. Јој М А НА " АНОВИЋ-ГЛИШИЋ Изградња Панчевачког моста
АЈ
ст. БОДНАРОВ: Шваља
ште умеш»!.. Ипак ћу да бацим боцу — бум! Пијанг! Од овог вина, којешта!.. Дај твоје прсте, не плаши се — аутомобили чекају!.. Ставро — још јед“ ну! Коју било. Нашу! Свирај — нисам довољно пијан! Видим и сат Знам да напољу нема аутомобила. Знам да моја девојка нема цело доње рубље. На улици ће милиција да нас легитимише! Неки сељак ће да ми упре батерију У очи! Са мојојм девојком понашаће се као да је са улице! Тражи“ ће јој — а она можда нема легитимацију! Нисам је питао уосталом, свеједно је! Легитимације, ха, ха — где су вам легитимације2г! Пошто сам ду ховит (кажу да је то сад код мене прешло у жучћђ — разго“ вараћу са њима француски! —
Воала, ха, ха.. За девојку гарантујем!.. Гарантујем, моја рођака — из Париза! Рођака
СТРАНА 11,
из Париза — наслов за рђаву комедију! Нема ни Париза: ничега више нема! Сат сигурно напредује: у дванаест часова Ставра меће виолину У футролу. Цимбалиста покрива цимбало, Бубањ мирује. Дванаест часова, виче келнер — фајронт! Закуцао је нови дан. Дан без љубави, без аутомобила. Дан који открива рупе на мом шалу. Дан који показује да су моје лаковане ципеле већ дотрајале. Дан у коме ће моја девојка да дрхти: зар није ипак боље боцу у сате Нанишаним и врисак пијан човек! Ја сам пијан, ти си пијан, он је пијан; ми смо пијани — још пет минута све“ га до краја. Нови дан се већ церека иза прозора. Хајдемо напоље! Ми се не бојимо:
— Воала, рећи ћу им, моја сестра — из Париза, ха, ха, ха.
„Опраблано“ негодобање
-- На територији уже Србије распоређено је 1,251:130 метара и 3.677 бала метарске робе, 356.487 комада и 3.540 бала конфекционисаних предмета, 77 милиона и 856:000 јарди конца.
Ми
4
И 5 . ми
— (Свињарија! Дају текстил сељацима, а ја већ другу сесону морам да носим исти мантил!
роднога човека, који је оружану силу уклонио с пута радним народним масама.
Радничка првомајска повор“ ка се кретала, у недогледноме низу, од Теразија, Кнез Михаиловом улицом у правцу Калемегдана. Заставе, ренти, поклици, Поворка изби. ја до пред садашњу палату Академије наука. У истом том тренутку, са супротне стране, од Калемегдана, маршира, са музиком и заставом на челу, чета краљевске пешадије, да смени дворску стражу. Дели их простор од две стотине метара, у тесној улици где се два строја не могу мимоићи без судара. Као под дејством неке нечујне команде, у поворци „настаје мртва тишина. У истом тренутку и војна музика престаје да свира. Дрхтај општег узбуђења пролази масом. Кораци поворке се успоравају, "али не застају. Тренутак крај“ ње напетости. У том моменту, чета пешадије избија на висину Караџићеве улице. Оштра команда скреће чету десним крилом у ту улицу, и одводи је у Васину, да њоме даље продужи пут до двора.
нут његовим здравим смислом
| и сопственим осећањем за на:
,
транспа. |
Кра- | љевски официр је у том тре-. нутку био са народом, надах- |
родне тежње и захтеве Рад“ ници то схватају и. један гро-
" могласан поклич: „Живела на-
родна војска!“ пролама. ваздух. ·
Запамтио сам тај дан по дра-
"матичности тренутка који сам
тада проживео. Али сам га за:
“ памтио и по последицама које
су наишле. Краљевски официр, који је овако разумно и народољубиво избегао тежак, а можда и крвави судар са ралним масама Београда, био је пен-
ј зионисан, па чак и позван на
одговорност. Јер је допустио да се част краљевске. војске у“
_ низи пред недостојним и бун-
товним, краљевству неверним, радничким гомилама. А запамтио сам га и по утиску, па можда и утицају који је на мене извршио. Има тако датума који су безначајни на први по“ глед, али који се дубоко зарезују и остају у животноме сећању као један од оних по» крај којих се није прошло жмурећки. Као што се понекад
"човек задржи пред путоказним
знаком на раскршћу, и запамти шта му он каже, тако и по неки датум, случајно, нетражено, али утицајно делује. И мени се чини да сам после о вог: Првога маја јаснијим о-
. чима пратио борбена раднич“
ка кретања.