20. oktobar

] ; : 5 2 ГОВОР В. И. ЛЕЊИНА ПРЕД КРАСНОАРМЕЈЦИМА У СМОЉНОМ ПРВИХ ДАНА ОКТОБРА

~

ЛЕЊИНОВА ПРАВДА

Белоруска народна прича

селу су живела два брата. Њиву ораше, земљу _ сузама заливсше, грбе стицаше. Жито и стоку одузимаше им планови — госпоштија и плаћаше за то лесницом по леђима.

Мучила су се браћа, и то не тодину дана или две, већ ко зна холико времена, А и други сељаци нису нигде живели боље кего та браћа.

Досади браћи да раде за туђе здравље. Одлуче њих двојица да крену кроз Русију мајку и да траже правду. По ђоше, Иду месец дана, иду годину дана, Виде; велико село пред њима. Насред села пан-

ска вућа, а крај ње камена прква. | „Хајде, — мисле браћа, —

да навратимо овамо и да упи тамо где правда станује.“

Иду браћа селом, а у сусрет њима — пан у каруцама.

— Чији сте, сељаци, оданле идете и шта транитер — пита их пан.

7 Одговарају браћа:

= Живели смо у сиромаштву, у несрећи, немамо више снаге да овако живимо. Идемо да трамимо правду. Научи нас, пане, како правду да нађемо.

— Добро, — вели пан, — ја ћу вам показати где је правда, али имате да радите годину дана за мене.

Браћа су пристала.

Радише браћа, радише: њизу ораше, земљу сузама заливаше. Прође година. Долазе пану

ги кажу:

— Научи нас, пане, како да нађемо правду.

— Ето вам правде, — одговара им пан, — ви сте тоље прљаве и судбина вам је увек да радите за нас, панове!

Пљунуше браћа и кренуше даље.

Иду месец дана, иду годину дана.

Долазе трговцу. Изиђе трговац, богат, дебео, дебљи од пана и пола.

— Добро, — вели трговац, — ја ћу вас научити где правду да нађете, али да радите

тодину дана за мене.

Браћа присташе, Почеше за трговца да раде, грбе да сти: чу. Учио их је трговац обмањивању поштена света, занидању на мери сиромасима. Не „прође још ни година дана, а "млађи брат рече: - — Не идем ја више правду да тражим! Нема је на свету, -правде сељачке! · :

И вратио се у своје село, А

старији брат је упоран — није хтео без правде кући да се врсти. Отишао је сам фабриханту. „ Фабринант је и од пана, и од "допа, и ол трговца богатији. Поче сте“. и брат да ради код «њега, а у фабрици ради мното људи.

Радили су они више година. Грбе стицаше, а правду не видеше. Једном чу брат тих разговор; ·

— Има само један човек хоји зна за правду. Тог човена зову Лењин и живи он у Пиће Ру — Петрограду.

Брат упамти име и лодђе да трами тог човека.

Ишао је више дана, а можда и месеци. Стигао је у Пићер. Види: иде му у сусрет радник. Брат га тихо упита; , _____ Где могу овде да нађем Лењина7

А тај му још тише;

— Пођи са мном, довести.

Уђоше, дакле, у обичну једну собу. Свугде укаоколо много књига. Изишао пред њих човек — није богато одевен, али чисто. Изишао је и срдачно каже:

— Здраво, другови, које до.

ја ћу те

= коик

" моја нам се прича, "можда, већ некада некоме и· спричали оно што „причамо, Нико нам то не заме

> тлава, тупо и више

Исприча му брат како је тражио правду. Дуго је разговарао с њима Лењин о невољама у фабрици, о сеоској сиро-

тињи, распитивао се, а затим је рекао: — Добро си учинио што си

отишао у фабрику да тражиш правду, тамо се понајпре сазнаје где је она. Ви је држите у вашим рукама.

И Лењин исприча раднику како треба водити борбу за радничку правду, да се не би служило ни пановима, ни тр говцима, ни фабрикантима, да би се они отерали заједно са цсгрем.

Вратио се брат у фабрику и почео да прича друговима Ле-

њинову правду. Један човек прича — десеторица слушају, десеторица причају — сто њих

слушају И крену Лењинова

В. И. ЛЕЊИН

ЈЕ су језиво цвилели преко залеђених поља Помераније. На тамном хоризонту, негде изнад Штетина, ватрени одблесци су парали на. гомилане, згуснуте облаке. Из мрачне јаруге, по којој су биле расуте кости заробљеника по“ мрлих од глади, извлачио се ледени јануарски мрак, и вешто, крадом, скоро неопажено, про. влачио се кроз жице у логор. Климаве бараке су подрхтава“ ле тонући у његово тамно, широко, меко наручје.

Кроз пукотине у собу су про. дирали тама и ситан снег. Сви смо били окупљени око већ дав“ но охладнеле пећи. Полако, један за другим, прво они што су најдаље седели, затим они ближе, нестајали смо у тами, и само по негде, идући редом од једног до другог, чаробно би засветлео жар са цигарете. Шћућурени, увијени у крпе и ћебад, слушали смо како се напољу, у оштром ваздуху, преплићу завијања разбеснелих ве. трова, потмуле грмљавине то пова и експлозије авионских бомби.

Ћутимо. Четири причамо један животе. Нисмо све испричали, али не разликујемо више јучерашњи дан од прекјучерашњег и не знамо, да ли смо већ, можда, некада спушали причу или смо,

године већ другом своје

хоћемо да

ра, никоме то не замерамо. Данас смо изузетно. некако сви ћутљиви. И сувише је хладно, А гладни смо. Гладовање нам је отупило натон, и ми, савијених кроз сан, прижељкујемо комад хлеба. Огроман, велики, миришљав ко мад. А када би јоши ватра пламсапа кроз размакнуте рингле' мале, округле пећи!.,

' Силан напет ветра изби ши“ на вратима собе и студена је за проби се до костију. Затворисмо врата и као под нечијом невидљивом командом, поново спустисмо главе, ·предајући се полубудном сну. И знали смо

правда целим светом.

Више година ишла је она нроз фабрике и села. Дизала је раднике и сељаке на борбу. А у Октобру Седамнаесте године обелоданила се та правда, проговорила је громким гласом, целим светом одјекнула. Еренуше радници и сељаци у бој против поседника и фабриканата. А поведе их сам Лењин са својим

најбољим помоћником — Стаљином. И победи Лењинова правда.

Од тог времена радници и се љаци више не раде за панове им фабриканте, грбе не стичу. земљу сузама не заливају сами су господари својих фа брика, своје земље и свог живота. Забележио у селу Зломноје. (Жлобинског рејона, Бепоруска ССР)

(Са скулптуре А. Андрејева)

да је у хиљадама логора ова ноћ исто овако наступала. Осећали смо и чули, кано сз свуда оно нас разлежу јауци раскомаданих, како се пригушени уздаси претварају у је дан огроман уздах милиона, У чија се мршава и рањава тела забацају зарђали шиљци бодљи кавих ница.

Из мрака, као ноћ дубок бас, разли се над нашим главама;

— Другови!. Ова ноћ посвеЋена је Великој Успомени!..

ж Из Еремља, преко високих, витних антена, етар је пренео крик, И јаук,

Велико срце човечанства пре: стало је да куца.

А огромне ротационе машине, убрзано и са хуком, пребацивале су крупне, масним кур" зивом отиснуте вести,

Сити, и Стрити Штрасеа и Кејови. заназивали су свечане банкете. Шампањац се пенушавао сливао у бездана гротла разних краљева, банкара и бив: ших царских љубазница.

Разиграни и разуларени пијани нерви титрали су у трептајима лудила безмерне среће.

Није прошло ни два сата од објављивања вести московске радиостанице, а у топлој, мири“ сној полутами једног будоара, лорд, члан Горњег дома, пока-

· зивао је ванредно издање неко-

та Њуса својој мазној, љупкој метреси.

— Данас данле, свршено је.. Нема више Лењина. а идуће зиме, само ако ми послови дозвољавају, _провешћемо _ Божић на Криму. Балалајке, „Е Ух њем“. Звонца. Тројке. Степе.

Сметови су тих јануарских дана 1924 године засули путеве, и као бескрајна морска пучина пружала се снежна равница. Од мраза су шуме пуцале као топови, а кроз њихове завејане честаре, преко недогледних пу

стара, кретале се неме поворке, Чупи су. И реч, оштра као челично . сечиво, кроз | ушне

отворе засекла је у мозак. Бао бесконачна степа, као море,

а

2.134 3 пе

Ра Кремаљског зида комунара уснуо је пролетерски вођа. Наука је била кемоћна да нам очува његов жи' вот, Она кам је оставила само за извесно време његово тело, ми смо захвални науци и зато што је милионима људи, који нису Лењина видели за живота, омогућила да погледају тај лин, да виде те црте, то високо чело — оно као да и сад ми. сли — једноставног и великог у исти мах Лењина,

Наука и техника оставиле су нам Лењинов глас: осамнаест

грамофонских плоча осамнаест Лењинових говора. Сваки раднички клуб, свака изба Ечитаоница треба да сачувају

те плоче да би се после више векова понова чуо Лењинов глас. Проћи ће векови. Измениће се цео наш живот. Све оно о чему је Лењин маштао за живота, зашта се борио заједно с нама, — све ће то бити пре творено у стварност. Комунизам ће постати чињеница, достигну“ ти ступањ, И тада ће Лењинове речи, тај глас вође одавно умро, звучати као бојни поклич из далеке херојске прошлсти: не заустављати се, настављати рад усавршавати, по бољшавати _мивот. Чинити га све лепшим и лепшим, све ра доснијим и радоснијим.

Наука и техника очувале су нам Лењина у покрету на филмској пантлици: Лењин се креће, Пењин говори, Лењин се смеје, Лењин ради, Лењин за“ мишљено шета, Лењин слуша, Ми треба да будемо дубоко захвални људској мисли која нам омогућава да очувамо бар те парчиће из Лењикова кживота. Насније је висока позори“ шна уметност репродуковала Лењинову епоху, величанствени Пењинов лин. Проћи ће векови, а тај ће лик дубоко узбуђивати многа и многа локолења људи.

| »

Крај ·ЕКремаљског зида ми смо сахранили само један делић Лењина — оно што је У њему било смртно, Лењина ни: ко не моме да сахрани. Пењиново дело, Лењинове мисли ки.

који је Е

ве, одушевљавају мипчоне људи за борбу, претварају се Зи дневно у живот. Лењин је и подигао споменик какав неће подићи ниједан неимар, није. дан уметник, . ниједан _ вајар.

Тај споменик је — мисао, уче-

ње Лењиново, вера Лењинова. цео његов живот.

Али Лењинова смрт такође је дубока бразда која је до нај већих дубина продрла у масе, потресла цео свет, изазвала ду. бока осећања и створила нови велики покрет ка Лењину, ха

· лењинизму.

Лењин као да почиње живети новим животом. После његове

смрти милионске масе долазе У његову Партију, дове Лењинске

стају у Бе. партије да би

17 ЈАНУАР 1947,

браниле дело за које се он

борио.

Та застава је у сигурним Ру кама друга Стаљина који се целог нивота борио за комуни“ | зам под Лењиновом заставом, и

Крај Еремаљског зида узди" | ње се Лењинов маузолеј прекрасан по својом једностав- ' ности споменик у коме се чува Дењиново тело. Милиони људи су прошли, десетине мипиона ' ће проћи и, погледавши то висо., ко чело, стиснуте усне, и пре-, шавши у мислима пут Лењинова мивота и борбе, они ће се; још чвршће борити, све до плот“; пуне победе, за дело роди кога. је живео и умро Лењин. ,

(Из књиге Ем. Јарославског ' „Биографија Пењина“)

О

ПОСВЕКЈЕНА ВЕЛ

као небо, огромна туга увунла се у сибирске колибе, у кавкаске врлети, и од Владивостока до Москве грч заледи људска лица.

Невидљива, а велика нао највиша планина и неодољива као набујала планинска река, уз ширгут м сузе, кроз јецај и крик — огромна туга надимала је груди милиона.

Задрхтале су жуљевите руке стежући ручице претешнке рик ше, за моменат се укочише мишићаве ноге — и трик застаде. Велика је итопла сузакулија, и она се откиде, и као велики би сер паде на невидљиви покров.

И у сенкама древних пагода, и на усијаном песку сахарска пустиње, поред детроитске бе скрајне врпце, на палубама прекоокеанских бродова и У мрним, влашним угљеним окнима, — крвљу спојена срца ми" лиона зауставише се. И, најпре мухжла тишина, затим тежак уздах, као кад се живо месо од тела одваја, а онда огромне, искрене, топле сузе. Мисли су била сливена у једну мисао, срца су купала једним откуцајем и све се ули у један дахи један испред свих — положи Велику Заклетву.

„Учио си нас, друже..

Занлињемо се..

А заклетва, као да новим животом.

И хујале су године својим неумитним током. Плесан заборава прекрила је срамотне сани, тарне блокаде; јава је разбила у парчад чежњиве снове о ба нумском петролеју и плодној у" храјинској ншитници; а некада звучна имена плаћених крста“ ша утонуше у дубок муљ.

И нико, нико више није могао да заустави ослобођене снаге, и оне су све више, све дубље, јаче и шире градиле нов живот. Дух Великог Учитеља остао је вечит. Он је живео и живи, гво“ здена Стаљинска рука сагради“ па му је вечити споменик.

Под прастарим — зидинама Еремља, пред величанственим Маузолејом, сване године, у ја нударснке дане, непрегледне копоне људи, са свих страна света, пролазе ћутне и клањају се неумрлој Сени.

А Она, из године у годину све јаче и све више прожима и на: дахњује и расте, расте у не. доглед.

Никадс, ни у једном времену, ни на ком месту, није ниједно име са толико љубави прошап“ тало толико усана. Никада ни

задахну

на једно име нису тако снажно, |

,

као опјек Великој Занлетви, за: хуцала толика срца.

Код Стаљинграда ми Лењин града, на Гвадалахари, на Жутој реци, преко пространих пи ринчаних поља, на улицама Калкуте и Бомбаја, на Сени, у Лођу и кроз балканске гудуре — успомена на неумрлог учи теља хранила је животним соковима нове хероје, и све више и све јаче Његова мисао постала је мисао свих оних, са чијих се плећа стресоше ропски окови, свих оних чије мишице почеше да ломе веховне ропске ланце..

— Другови!. Ова ноћ је по: свећена Њему.

Нов налет ветра с затресе из темеља барану. Зацвилеше на труле даске, извлачећи се из челичног загрљаја клинаца.

Напољу се разлегао с резан звиждук _ логорског – стражара, који је хушкао псе на некога. Са високих нула бљеснуше рефлектори и својим дугим, ну тим рукама обгрлише мице и» бараке. Нико у соби није спавао. Устали смо, и онако по мраку, пипајући, одвукли се у хревете. Загњурио сам главу

ИКОЈ УОПОМЕНИ

у ћебе. Ројеви мисли понесоше ме. Нисам више чуо завијања ветра, паса и сирена. Мислио сам на безбројне логоре, расуте по уклетој земљи, и на ово вече, када нас све једна иста мисао спаја и повезује, када се код свих нас рађа још већа, још поузданија и још топлија Нада.

Осетих нечију руку на рамену.

Извукох главу. У мраву на“ зрех силуету друга, који је спавао поред мене. Придигнут, седео је у кревету.

— Спаваш лиг

Његова рука напипа у мражу моју. Била је врела и влажна.

— Знаш — настави он при“ гушеним шапатом — чини ми се да ми је сада теже Хтео бих некако да.. а онда, зар се и теби тако исто не чини,

мом

нано је сваке године Његова мисао све већа, кано је Он све већи. Онда, ови погори,. жи

це, овај живот без нивота. али, ето, чини ми се да сам вечерас и ја постао јачи, и виши, као да сам добио нову снагу.

945 . Баркенбрите 195 ПР. ИВНОВИЋ

|Нина типа им онлине аи а и и

“у

В. И. ЛЕЊИН НА ГОВОРНИЦИ