20. oktobar
СЕПТЕМБАР 1947 у ______________________________ У о _____________________________ 20 ОКТОБАР
(Наставак са 2 стране)
проходан, када кроз њега прође модеран широк пут, препородиће се и сав овај део Старе Планине, сва та забачена али многобројна села која су до данас била одвојена од о сталог света, удаљена од сва. ког економског и културног центра.
Данас у Хаинбоазу одјекују хиљаде пијука, брекћу тешке машине и тутње мине које ломе и разбијају гранитне стене, Врлетан кланац претвара се у модеран пут, широк, удобан и живописан, један од најлепших и најкориснијих У новој Бугарској, пут који у зимско доба неће замести снегови као оста ле балканске кланце, и који ће бити слободна и увек прометна веза између севера и југа Бугарске.
Деветог септембра, на народни празник _ Отечественофрон_ товске Бугарске, омладина ће даровати своме народу једно од својих највећих дела.
Стари врлетни Хаинбоаз, доскора најзабаченији и најнеприступачнији с део бугарске земље, претворио се у долину рада и радости. Десетине хиљада младих и снажних руку саздало је у њему нови живот и ту започело велики рад ни покрет демократске бугар_ ске омладине. А то је нова епоха Ханнбоаза, данас с поносом названог Омладински кланац,
У ТРАКИЈИ СЕ РАЂА
ДИМИТРОВГРАД
Димитровград је град Бугарске.
Развој и напредак Димитровграда одређен је двогодишњим привредним планом Народне Републике Бугарске. Нови град већ има извесну своју Индустриску традицију. Он је смештен у богатом угљеном ма ричком базену и рудник мрког угља, који ће снабдевати његове заводе, по свом налазишту један је од најбогатијих у Бугарској. Рудничка окна У самом су граду и један део новог града, Мариино, изграђује се на богатим слојевима угља. Не поставља се питање транспорта. Димитровград сам себе храни енергијом и природним богатствима потребним за индустрију. Сировине за електрични погон у непосредној су близини, исто тако за фабрику цемента, за азотни завод, читава Тракија с јужне стране Марице даје своје пољопривредне продукте фабрици конзервисаног воћа и поврћа, највећој у Бугарској, која се налази у насељу Гара Раковски.
Данашњи Димитровград има око 9000 становника. Изграђивањем нових завода и проширењем оних који постоје, двогодишњи план предвиђа да ће до краја 1949 године у Димитровграду бити око 30.000 становника. Али развој града није огргничен остварењем двогодишњег плана, Као жива, набујала снага, језгро и центар бугарске нове индустрије Димитровград ће се стално и даље развијати. Кроз пет година број његових становника повећаће се на 50.000.
Срж и снага целога града то је богати угљени марички базен, процењен на 300,000.000 тона угљена. У будућности,
најмлађи
окна која се налазе у самом граду моћи ће дневно да дају до 10.000 тона угља. Марички базен сем тога богат је гли-
њом, разним минерадима и воДом. И зато је одључено да се изгради велики индустриски центар баш у срцу тога 6базена. Од индустриских построје-
ња у Димитровграду данас ради рудник угља и електрична централа „Марица !“ која се убрзано проширује новим одељењима. Довршава се велика фабрика цемента која ће прорадити Деветог септембра. Тада ће „Вулкан“, како се зове фабрика, избацити првих – 300 тона цемента. , _ Пре неколико месеци, тада још у насеља Гара Раковски и Марнино, дошао је један батаљон Омладинске радне бригаде „Георги Димитров“. У, ба. таљону је било неколико стотина бригадира и бригадирки због чега су га назвали „Млада гарда“. С батаљоном су дошли и инжењери, стручњаци, мајстори, и кад су биле подигнуте бараке за становање, започели су радови на подизању новога града. Мариино је просецано новим путевима, ископани су дубоки ровови за канализацију, означена су градилишта на којима ће се подићи нови заводи:
У Димитровграду данас се свуда ради убрзано и с необичним полетом. И број бригадира се повећао. Рудари су повећали своју производњу, и док су прошле године у ЈУНУ месецу избацили 8.739 тона У-
"гља, ове су године дали у Н-
стом месецу 15.840 тона, а У јулу месецу повећали су дневну производњу на 600 тона.
Недалеко од старе електричне централе простире се широка пољана испресецана шинама. Ту ће се подићи азотни завод који ће сваке године производити 30.000 тона амонијака, 30.000 тона амонијакове шалитре, 40.000 тона калцијеве шалитре, 60.000 тона зотне киселине, 50.000 тона нитрофосфатне киселине и 10.000 сумпорне киселине, Азотни завод треба да има своју железничку пругу. Неколико одреда бригадира ради на прузи која треба да буде готова још ове године да би се што брже могао транслортовати материјал за изградњу завода — гиганта,
До овог огромног градилишта простире се друго, не мање. Ту је већ припремљена грађа за подизање велике електричне централе „Марица П“ од 75.000 киловата која ће снабдевати енергијом · азотни завод и стотине индустриских предузећа у јужном делу Бугарске. У богатој равници с јужне стране Марице изграђује се насеље за неколико хиљада радника азотног завода. Из здравствених разлога насеље је прилично удаљено, а са заводом биће повезано трамвајем. И поред велике фабрике цемента „Вулкан“, на благим падинама родопских обронака, расте ново насеље. У њему треба да буде смештено око 4.000 радника и њихових породица. Један део насеља већ је подигнут, а инжењер нам показује на плану како ће оно изгледати у скорој будућности: широки пространи травњаци, улице оивичене дрвећем, велике зграде за школу, позориште, болница, базени за купање, ресторани, игралишта, паркови...
Вељко КУПРЕШАНИН |
Трново
Софија: Народно позориште
Софнја уочи дана НАРОДНЕ ПОБЕДЕ
Софија, 8 септембра
(телефоном) биље зеленила и цвећа, слика и транспарената
дају софиским улицама празнични изглед уочи народнога дана радости и победе, 9 септембра. Зеленилом су окићене читаве фасаде свих великих зграда у којима су важније установе. И то није случај само у центру града, већ још више на периферији /
Сва индустриска предузећа која су дотле трудбеницима била мрска и потсећала их на патње и страдања за туђе добро, данас су исто тако окићена. Они исти трудбеници који се за машинама такмиче, нашли су времена да им дају светлији и радоснији изглед. Многе од тих фабрика још увек припадају приватним власницима али народна власт у њима је успоставила другачије односе. Бугарски трудбеници више ни су у подређеном положају према власницима фабрика.
Ове године на софиским Улицама, поводом народног празника, истакнути су транспаренти и велике табеле са резултатима такмичења у спровођењу двогодишњег привредног плана, Било је тако и прошле две године о народним празницима, али није са тако упадљивим и прегледним цифрама и дијаграмима, Трећи по реду празник, дан Победе и народне слободе, јесте почетак деветог месеца извођења двогодишњег привредног плана.
Радничка класа отечествено-
фронтовске Бугарске је авангарда Отечественог фронта. Она је у првим редовима фронта обнове и изградње земље,
њеног материјалног и култур-
ног препорода.
У предграђима Софије, такође окићеним зеленилом и транспарентима, _ разлеже се песма, Њихови становници још увек живе стиснути У ниским и неудобним кућицама, али ће вам са радошћу показати на нова насеља сада изникља на крајњој периферији Софије са десетинама блокова нових ведиких грађевина. То су нови удобни раднички станови подигнути старањем ,отечественофронтовских власти за трудбенике Софије. Људи верују У стваралчки потхват Отечественог фронта Данас између државног руководства и народа нема разлике у отечественофронтовској Бугарској.
И та је оно што је уочи светковине 9 септембра врло карактеристично. Иницијатива за Украшавање зграде, радост и весеље долазе са. периферије. Трудбеници који највише дају од себе чине то свесно. Они су
уверени у благостање — које треба да настане имају они да створе. Радећи сваки на
своме сектору они доприносе за добро заједнице и своје. У мору зеленила свуда су слике творца Отечественог фронта, претседника владе Георги Димитрова, а напоредо и слике генералисимуса _ Стаљина и маршала Тита,
Народ отечественофронтовске Бугарске своју велику љубав према своме учитељу и вођи не издваја и има исто тако велике симпатије за учитеље и вође братских народа — Совјетског Савеза и ФНРЈ. Данас, у свако доба дана иноћи, било у коме крају Софијеин било у коме крају Бугарске, ако проговорите српски или ховатски нико вас неће не са-
мо попреко погледати, већ = био стар или млад — настоја ће да вам буде на руци или услузи. Братство и јединство није више само парола већ и стваран појам — дело, јер је такво расположење и јер се тако истински осећа.
Међу паролама које су на платну исписане ширином целих зграда, поред поздрава братским народима Совјетског, Савеза и генералисимусу Стаљину, овог празника доминирају пароле са поздравима народима Југославије и маршалу Титу.
Заиста је 9 септембар учинио велики прелом у животу Бугарске и дошло је до пунога израза оно што је вековима тињало у души народа. За три године та осећања су потпуно искристалисана, Народе Бугарске и Југославије више ништа не одваја већ, из дана у дан, све јаче зближава и везује. Људи овде говоре 0 Београду и Загребу са истом радошћу као што говоре о (6фији и Пловдиву. Празник 9
септембар велико је славље читавог народа отечественофронтовске Бугарске, Народ
тако осећа и то спонтано изражава. Он то и делима доказује што се најбоље види из резултата, нарочито такмичења у претсептембарским данима. Иако је дан уочи 9 септембра радан, све је већ свечано. Људи имају други однос према раду, за њих је и напоран рад — радост. Они раде све сни да народ има власт, да је отечественофронтовска — власт — народна власт. М зато ће сутра десетине хиљада трудбеника Софије и стотине хиљада свих трудбеника Бугарске радосно манифестовати веру У себе и своју сопствену снагу. Стара бугарска пословица гласи: „Сложна дружина планину помера“. Она је потврђена нарочито у периоду после 9 септембра 1944 године. Јединствени народ Бугарске више није потиштен, радост потиче од срца и не само да су улице његовог главног града светле и радосне што су обилно искићене, већ и што су лица грађана отечественофронтовске Бугарске весела и радосна, Бугарски народ нашао је свој пут и вођен Отечественим фронтом под мудрим Руководством свога учитеља и вође Георти Димитрова са радошћу и сигурно корача напред ка својој лепшој будућности. Ст. СТОИЉКОВИЋ
ама би то данас могло
изгледати и чудно што се говори о победи Вука, Да ничића и Бранка у питању народног језика у књижевности. Зар би се књижевна или научна дела, или ове новине ко је читамо, могле писати неким
другим језиком, него што је говорни, народни, сваком разумљиви језикр Тако нам разуман, ириродан и демократски изгледа тај захтев да се песма, приповетка, роман, расправа или Нови завет, који је Вук после више од двадесет година муке с цензуром не: како штампао (1847) — пишу језиком којим говоре најшири народни слојеви. Међутим, пре сто тридесет година, кад је Вук почињао свој рад, стање је било сасвим друкчије.
Тешкоће су биле велике и многоструке, На једној страни, у Србији после ослобођења, владајућа друштвена класа сеоске буржоазије још није била сазрела да да ослонца Вуку У његовим културним настојањима; на другој страни, у Аустрији, у српском народу главну реч води висока црквено“ феудална хијерархија, која у порно брани своје феудалне позиције, своје културне трздиције, свој посебан, од наро: да различан полуцрквени, ПО_ луруски и словенски језик, она виша друштвена класа која пречи и одбија сваки поку: шај да се остваре тежње ши_ рих грађанских и сељачких слојева за школом, културом,
књигом коју ће моћи лако схва тити и разумети, И поред свега тога неразумевања и одбијања, под изванредно тешким и горким материјалним приликама, мучећи се и патећи, Вук се
пробијао стално напред, вођен јасном свешћу и знањем онога што хоће, с несаломљивим карактером и упорношћу, који и данас заслужују дивљење, Тако је и дошао до књижевне И научне победе 1847 године.
Линија којом је до тога дошао била је отприлике сва. Потекао из имућне сељачке породице, могао се школовати у манастиру с Троноши и ка сније у Карловцима и Петрињи. Како је село Вуково у Устанку опљачкано и спаљено, и Вуков је отац осиромашио, то је Вук морао да се сам стгра о свом даљем животу. Кад је ишао да лечи у будимско: бањи ногу, учинио је то с помоћу Марије од Станисављевић, којој ће у знак захвалности посветити Пјесмарицу (1814). Док је био чиновник У Кладову, чини се да се бавио и трговином, јер је по пропасти Србије дошао у Беч с прилич_ но новаца.
Могао је он и боље живети, У родном крагу, у Србији. Стефан Живковић, названи Теле: мак, пише Вуку 1816 год,, да може доћи у Србију и у ко131 год хоће »касгби, селу или голанци« отворити дућзаа или
механу, тек ће живети боље вегс »у том веселом Бечу«, где само дангуби. Вук на то ниге пристао. Није га обесхрабрило ни то кад му је тај исти Жизковић, ксји је имао више прлк' тичног смисла за трговину не. го за књижевност, писао како му је одговорио Јокса скелеџија кад му је нудио да се претплати на Рјечник: »зА шта је то, и шта ће то намар Имаш ли ти каквих дебелих воловг; није нама до књига.« Нису Ву_ ка обесхрабриле и разоружале, па да постане дућанџија или механџија, ни црне прилике у којима је живео с породицом У Бечу. Требг читати само његову Преписку, тај живи днев ник Вукова рада! Тако, на пример, пише Мушицком у пуном јеку припрема око штампања — Рјечника: »Али ево љуте муке и. невоље, Ка ко ће се печататир Тре_ ба 6000 форинти, а ја немгм
аи
ПРЕТСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ БУГАРСКЕ ГЕОРГИ ДИМИТРОВУ
СОФИЈА
Велики празник бугарскога народа, Девети септембар, прослављају с радошћу грађани нашега главнога града и шаљу Вама, творцу слободе и независности Отечественофронтовске Бугарске, своје топле и ватрене поздраве.
Под Вашим: мудрим руководством створена је слободна Бугарска Република, која је ушла у братску заједницу равноправних словенских народа, под Вашим управљањем она сигурно корача своме економском напретку и
лепшој будућности.
Историске одлуке конференције на Бледу израз су вековних стремљења бугарског и југословенских“ народа. Њихово спровођење у дело послужиће на корист не само нашим народима него и на корист међународног мира, среће и напретка свих мирољубивих народа.
Живео Девети септембар, највећи празник бугарског
' народа!
Живело нераскидиво бугарско-југословенско братство!
Живела слободна Отечественофронтовска Бугарска!
Живео највећи син бугарског народа, неустрашиви борац против фашизма и међународне реакције!
ГРАДСКИ ОДБОР НАРОДНОГ ФРОНТА БЕОГРАДА
"изборила
СТРАНА 3
Друштвени услови Вукове борбе за Језик
ни 600. Бре немам ни 100 фар него узаимљем те се храним; зећ сам дужав 300 фор. Тако се то живи за вјеру и народ.« Мало касније кука и богоради жнезу Милошу“ »ја сем сад свђе у таквој вевољи и сиротињи да немам хљеба зашто купити да једем, нити имам чим писма платети,.. Шт» гођ сам имао најлужније за моју нотребу књига и хаљинг и кшуља и марама, и моји и женски и дјетињи, све сам продао и у залогу дас; најпослаје сам део у залогу и колајну што Ми је послата из Русије. Сад већ вемам шта ни продавати ни У
залогу давати, него ваља мри_ јети од глади и од зиме.« Слично је стање с Божићу 1825 гадине, о чему сведсчи отровно горко писмо Буково Му шицком: „Све што се могло предати или заложити, 3зало. жво сам или посдао; сад не знам што ћу чинити са женом и троје нејаке дјеце. Зимно доба. а дрва нема, хљеба нема, а новаца нема. Вјерујте да на Бсжић нијесам имао зашто ку“ пити фунте меса, акамоли пече_ нице! Мислећи који је онда'дан, и гледајући ва дјецу моју, пазка“ сам као луде дијете. Ја и днако мислим да сам боље пу.> заслужи“, а да ће срамста бтти народу сргскоме што ја овако ЖИВИМ. .,4
Па ипак све то скупа није "сломило ону упорну вољу да и даље иде тим животним путем нг којем је било тако Мало цвећа, да настави своју бор бу за народни језик н народну културу, насупрот укоченим и заосталим традицијама и предрасудама »више друштвене клгсе«, У ту вишу класу убрајао је главни Вуков противник, митрополит _ карловачки (Стратимировић, свештенике, 0. фицире (у аустријској војсци), учене људе, богате трговце, уметнике и све друге Србе помешане с образованим људи ма, а у нижу класу просте ратаре, козаре, слуге, говедгре и овчаре. Вук је пак писао да та виша класа не познаје »силу и сладост и богатство« народног језика, који им се чини прост и сиромашан, пг су га искварили и једнако га кваре. Међу тим, »проста класа народа нашега не уступа ни једноме од пет или шест оближњијех на рода ни у разуму ни у поште" њу ни у којој другој врлини«, г виша класа, »акс простој не чини срамоте, части јој сувише не чини нигдје«.
Вук је осећао сну несаломљиву и неисцрпну снагу коју У себи крије та нижа, проста класа; ослонивши се на њу, он је могао да се супротстави сној класи која је лржела све главније економске и лруштвере позиције: велика имања и новац, цркње и школ=, књиге и
Културу, књижевни језик, а и изљложаје с којих се могас до шаптавати с политичким – властима Аустрије. Вух« нарочито истиче мајсторе (зенатлије) и асобито мање трговце који су узгдближе к народу и највише маре за њега и за његову Ксрист и славу.« То су они ситви пренумеранти _ (претплатнициј на његова дела, то су они мно_ гобројни Трстанци, Пештенци и Земунци, на које се обраћа у најтежим тренуцима, кад су омахнулг све наде на помоћ од кнеза Милоша. То је она грађанска клгеса, која је већ у другој половини ХУШ |] века имала толико економске снаге да се на црквеним саборекма супрот. стављала црквеној феудалној хијерархији, захтевгјући за се' бе школе, културу, књижевност на народном језику, а не на оном неразумљивом славенссрпском којим је писала и го ворила виша, учена, владајућа друштвенг класа српског наро“ да у Аустрији и Угарској. То је оно што је већ Доситеј, из_ разити претставник те грађанске класе, тражио да књига не буде писана језиком који ће на десет хиљада људи саме један умети читати, Књижевност коју је та класа створила била је и по садржини и по облику и језику потпун) далека
ширим народним слејевима. Књижевници као Рајић, Му шицки или Хаџић нису били
народни књижевници него књижевници више друштвене класе, А ова је затварала пут Вуку и
његовој »простој класи« пут у “ - књижевност,
х закључавала их је од њих са седам брава дубровачких! Али било је то у. залудно, јер је снага Вукова била снага широких сељачких маса, које су извеле револуцију у Србији и ослободиле се испод туђинског ропства; била је снага ојачале српске грађан“ ске класе у Угарској, која је
"с победом Вука, Даничића и
Бранка извојевала победу над мрачном, заосталом црквено“ феудалном друштвеном класом, право на народну културу и књижевност на народном језику,
Др, Крешимир ГЕОРГИЈЕВИЋ
,