20. oktobar
+
——- СТРАНА 4
„МА ИЕ
|
НАТОГРАФИЈЕ"
и полетни развој југословенског филма
' | 1 ветска кинематографија“, — тврде филмски
99 пи, — „налази се данас у тешкој кризи“.
То је лајт-мотив који се провлачи кроз све написе, од корица до корица свих бројева стручних филмских часописа у тим земљама. То је предмет којим се баве писци дугих узбудљивих чланака иу дневним листовима. Чак и забавни недељни илустровани филмски листићи, који обично попуњавају своје стране само сликама филмских звезда У купаћим костимима и вестима о њиховим разводима бракова, посвећују данас своје ступце овој озбиљној теми.
Криза је, како се констатује у свим тим напи-
сима, дубока и свеобухватна. Није то само криза-
филмских сижеа и криза талената, па према томе криза квалитета филмова, већ то све рађа даље кризу интересовња публике најзад финансиску кризу цилокупне филмске индустрије, јер се огромне суме улажу у филмове који мало донссе,
и
Из месеца у месец криза све више расте. Филмски кругови који су њоме погођени све усплахиреније дискутују о томе шта треба чинити да би се из ње нашао излаз. И јадикују, у очајању, што тај излаз не виде.
Њихова јадиковања су оправдана, јер су њихове констатације о дубској кризи кинематографије тачнетачно је то да постоји криза „светске нетачно је то да
не. Али
кинематографије“, из кризе,
и овакве каква је, нема излгза
није кинематогра-
У
ни у каквој кризи
само кинематографска
Уствари, фија у свету. индустрија у западнсм
је свету. У земљама Марша-
кризи
лавог плана она умире, јер давалац Маршалове ,„посве да јој онемогући У самој Америци она се гуши у оковима у које су је филмски трустови и тњи+
моћи“, америчка влада, чини
_ да живи и да се брани од америчке најезде.
ставили њени власници,
хови гссподари. Приморана да служи политици заона „за
гтлупљивања маса коју спроводе ови кругови,
производи детињасте и бесадржајне филмове
чисту који привуку ни аме ричку
мети и укуса него што замишљају. амерички филм-
забаву“, не могу да
просечну публику, јер и ова има више пас тог поља и затази индустрија, по жељи својих газда, производи антикому-
ски магнати. Кад се удаљи
у проблема данашњице, америчка филмска нистичке филмове несварљиве чак и за читаоце Херстове штампе, филмове као што је Фоксова „Гвоздена завеса“, чији су резултати били не само преспагандни скандал, већ и давно незапамћен финансиски крах. А финансиски губитак, то је оно што госпсдаре америчког филма
Зато они счајнички траже излаз
неуспех и уметнички
највише погађа. из кризе.
Тај излаз није тешко наћи. Они га и знају. Али баш тај, једини излаз је тачно снај на који они не пристају. Тај излаз би био: угледање на земље у којима криза филма не постоји. А то је оно што сни никада неће урадити, јер то би значило: ставити филм у службу народа, а не неколицине капружати уметничка уживања, а не ваприказивати проблеме данаа не онаквим каквим
питалиста; ријетске дистракције; шњице онаквим какви јесу, непријатељи напретка желе да их прикажу; ширити истину, а не лаж; уздизати љубав према животу, раду и људима, а не само уживањима, заради и људима једног језика или једне боје коже; про-
пагирати напредне, а не назадне идеје. У земљама у којима филмска индустрија иде
кругови у Америци и целој Западној Евро-.
овим путем, она не само да није у кризи, већ није ни у стагнацији; она је у пуном развитку, напредује и јача из дана у дан. Једна од ових земаља је Југославија. |
Случај Југославије је утолико више вредан да Буде подвучен што се Југославија по нечему издва-
ја и од већине осталих земаља у којима се филм-'
ска уметност успешно развија. У тим земљама је и пре овога рата постојала филмска индустрија, тако да је после рата, ма да оштећена губицима
и пустошењима у рату, наставила да ради на не- ' ,
кој основи која је већ постојала. Југославија није "имала ни филмске индустрије, ни филмских људи, ни филмских традиција. У њој се филмска индустрија тек после овога рата родила, а данас већ корача сигурним корацима у будућност,
Југославија се, као произвођач филмова, умногоме јсш не може мерити са неким земљама запада, на пример са Француском, земљом у којој се родила филмска уметност. Али по темпу развоја филмске уметности она подноси упоређења са сваком од њих. Узмимо баш ту колевку филма, Француску. •
Француска је 1939 године произвела 122 филма, 1946 године 84, затим 1947 године свега 70, а ове, 1948 године не счекује се да ће произвести више од 2). Од рата џасвкамо ско 60 од сто француских филмских предузећа је ликвидирало, а око 30.000 радника избачепо на улицу. Биоскопске сале се затвареју јер се све мање рентирају, а престају да се рентирају зато што публика све мање иде у њих.
Југсславија, чија је филмска прошлост (4 године) тако кратка да се не мсже мерити са филмпрсшлошћу Француске (54 године), цифрама мерити са Француском. Али зато кретање цифара у Југсславији даје сасвим другу слику него у Француској.
Стара Југославија је 1939 године имала 413 сталних бисскопа; 1948 године их у ФНРЈ има 688. Филмске претставе је у биоскопима у Југославији по-
ском не може
се по укупним
Југослав Налис
1
сетило . 1946 године око 31 и по милион гледалаца. 1947 године преко 42 мипиона, а за првих шест месеци ове године већ око 30 милисна. пре три године, 1945, произведено је у Југославији 46 кратких филмова, а прошле, 1947 године, снимљена су 52 недељна филмска прегледа, још 78 дужих и краћих документарних, научних и других филмо-
ва и 2 дугачка уметничка филма. Број уметничких ·
филмова произведених у ФНРЈ сводио се крајем 1947 године укупно на 2, данас их је већ %ф а у раду се налази још 8. По завршетку. Петогодишњет плана наша буилмска предузећа производиће 25 дугачких уметничких филмова годишње само у Филмском граду у Кошутњаку. За фу продукцију имаћемо довољно редитеља, сниматеља и глумаца, јер ће поред сних филмских радника које већ данас имамо пристићи нове, спремне снаге из филмске шкеле у Београду. Ова школа, основана прошле године, већ је дала неколико писаца филмских сценарија, некслико бивших ученика који су се већ спробали на редитељском послу, неколико младих глумаца који су се већ појавили у до сада снимљеним филмовима. Ове године школа је до-
била ранг Висске филмске школе и поред отсека за филмску режију и филмску глуму добила је и
отсеке за сниматеље и организгторе. Нова генерација ученика, која ће све године ући у школу, поћи ће степама својих старијих другова у вредном спремању за испуњење. задатака које је пред себе ставила наша кинематографија.
Кроз неку годину, пред завршетак Петолетке, када ће бити изграђен Филмски град, кад из Високе филмске. шксле буду изишли нови филмски радници, кад наши садашњи редитељи, сниматељи и глумци, који су тек дали или сада дају својеу прве филмсве, буду већ богати филмским искуством, биће вредко направити биланс шта је у области кинематограсјије створено у Југославији у доба „тешке кризе“, како баш ово данашње доба називају западни филмски стручњаци.
л Т
у филму „До победе“
НИЗОВА ПАРИЗА МИНЕРАЛИ ЕРЕ ПИВАРА АВАРА»
Драмски глумци
~ крчиоци филмске _ умешности ·
Неше позориште је културно наслеђе филма
ис
омаћа филмска производња постаје у нас
све више чињеница којом се наша савре-
мена култура поноси. Наш филм је сасвим нова уметност, створена културчим потребама времена; без икаквих традиција и ранијих искустава. Баш стога му је цена уголико већа када су његови напори заиста успели.
Извор живих стваралачких уметничких снага потражен је и нађен, пре свега, у нашим позориштима, засад још само међу драмским глумцима. И то је био добар, правилан и поуздан пут. Разуме се, када су се први пут појавили на платну ликови драмских глумаца и када се с њега први пут чула Њихова реч, — то је био сасвим нов сусрет глумца и публике. .
Наша публика могла се обрадовати што је са платна чула родну реч и видела тако миле познате ликове, а наши драмски уметници што су не само могли себе гледати и чути, него што су знали да су оставили своју успомену заувек фиксирану на.траци филма, А
Уз наше старе драмске глумце, играју нови. Али од глумца на филму тражи се ла располаже још неким пренмућствима више. Тај „вишак“ знања и искуства старим глумцима лаје сам рад на филму, а младима дају и даће стручне школе. Однос ипак има да буде такав између та два типа глумаца да се глумачки дар подједнако осећа и на сцени и на платну. Ако стручна филмска школа буде бранила појам глумца уопште, с поузданошћу може рачунати да ће обезбедити до' вољан број младих снага за успон филмске уметности. ;
Глумци наше старе, драге, добре драме били су тако кадровци који су радо прихватили нову могућност уметничког изражавања, а осим тога преузели на себе тешку 'и одговорзу дужност да буду и редитељи и педагози филмскога подмлатка. Тако је не само драмски глумац него и драмски редитељ и учитељ — драгоцено културно наслеђе које, не крњећи ничега од себе. позориште дарује филму. И наша драмска уметност може многе драме и комедије да преда филму за дивна сценарија: од Марина Држића и Стерије до Нушића и наших савремених аутора.
Филмови „Славица“ и „Живјеће овај „народ“, као први покушаји у стварању домаћег умегничксг филма, дали су мчоге сугестије и стручњацима и публици. Та два филма претстављају прву етапу у освајању искустава. Нови уметнички“ филм, „Софка“, треба да претставља корак напред. Уствари, све ће то још бали тражење путева, проверавање снага, обележавање националнога стила у глуми и режији. Успеси ће доћи тек када се савладају млоге техничке и друге тешкоће.
~
Једна од тешкоћа, коју што пре ваља отклонити, јесте питање текстова који говоре на платну, питање сценарија. Мало их пишу они најпозванији; оно што наиђе случајно, углавном не задовољава. Као и за сцену, за платно је потребно озбиљно, књижевно обрађено штизо. Позоришна уметност је постала велика тек када су лоши Шекспир и Молијер; они су глумпу дали грађу за стварање. Наши књижевници, дакле, не треба да оклевају.
Сви ствараоци нашег савременог филма треба пре свега да се надахну жељом да се на платну најдирљивије изразе хероика и патос борбе и ликови нашег човека у напорима за социјалистичку изградњу земље. Том жељом нарочито треба да буду прожети млади људи, они који ће примити на себе велике. задатке да открију даље путеве.
се
А.
тари“је стајао у реду носача са колицима. Већ је касно поподне, а он још ни филира није зарадно. Гладан је. Прекјуче је последњи пут имао посла, али је некако расподелпо. зараду, те му је нешто остало и за' данас. Тањир чорбе и две кришке хлеба били су му ручак. Имао је новаца још за један оброк, али. он је мислио и на сутрашњи дан. Његова глад није била оштра и болна, већ тупа и безнадежна.
Изненада, на путу дуж Дунавског кеја, по-
. “јави се омања пуначка жена. Чврстим и поузда-
ним корацима ближила се ниским дрвеним баракама. Била је обучена у светлу хаљину са цветним шарама дречеће боје, што је деловало сувише младалачки за њене године. Она је то ублажила крзном плаве лисице, пребаченим преко рамена. У руци је носила старомодну лаковану та-
шму с дугом дршком. Избледела сукња допирала
јој је до колена, коса јој је била сва таласаста и коврџава, нокти црвени као крв, а лице прекривено дебелим слојем шминке, све у жељи да изгледа млађа. Било је у тој жени нечег нескладног:; њен је изглед био у оштрој и необичној супротности и с Њанум одлучним корацима. Оштрим кораком пође најзад она дуж ниских дрвених барака, одмеравајући носаче редом, и стаде — неочекивано — пред старога.
Стари диже очи, изненађен, не схватајући јасно шта се догађа, али убрзо се снађе и помисли: приватна особа је добра „муштерија“. Угодан мирис перкелта заголица му нос.
Жена проговори јаким и не баш пријатним гласом: те -
— Одавде, до Катонове улице, требало би нешто пренети колицима до краја Салајеве. Свега неколико корака, „
Други би у оваквој прилици одговорно: може, или: како изволите заповедити, али стари ништа не одговори. Упорно је ћутао.
— Са првог спрата скинућете доле, и попети на трећи, горе... К
Стари је = даље ћутао, као да је у себи мислио: „Нека она само настави“. Глад не умирује, већ узбуђује и дражи човека. Не обраћајући пажњу на то, жена настави;
— Лак терет, /
Старом засијаше очи. Жена још додаде, готово кроз смех:
— Перје.
Стари се досети: „Она је свакако приметила да су ми засијале очи“. Зато брзо слеже раменима. а
— "Свеједно. ]
Међутим, у себи се стидео. Не фато што је лагао, већ зато што је та и без тога лаж. Али размишљајући даље, он закључи да му уопште није свеједно.
— Колико тражите» — упита жена.
Одмах на почетку цењкања стари поче да срачунава: удаљеност улица, па спратови, само још да зна колика је тежина. Гладан и раздражен, одлучи да затражи много. „Десет“, — помисли, — „али ипак не, не ваљају округле цифре.“
— Дванаест, — извали он, ;
Жена без узбуђења
— Осам. (
Стари већ замисли себе поред порције перкелта и кригле пива. И нагло “се умири. Погодише се за десет. Кренуше. Жена пође асфалтираним плочником, а стари за њом коловозом. „Погодба с приватним лицем је најбоља. погодба“, размишља старац, — спреман да заборави на старост, слабост и вапостављеност. „Постоји ипак бог на небу“, — помисли, док му ветар лако помаче обод широке носачке капе. Ма У
Попе се са женом на први спрат. — „Фини стан“, — џомисли он кад уђе у претсобље, Ту
узврати:
«Ла 2
су већ биле спремљене четири огромне перине. Навлака на њима није било, а биле су пуне сит-
, ног перја. Да му перје не би остало на одећи,
он скиде капут и обухвати две перине и скиде их доле у колица. Убрзо се врати и скиде друге две, док га. је жена у стопу пратила, пошто је опрезно с два прста, подигла његов капут. „Сигурно мисли да сам вашљив, јер ми је капут сиротињски“, мрмљао је у себи стари, али се сети десет форината и прогута опоре речи.
Као каква. играчка, окретали су се точкови ручних колица асфалтираним 'коловозом. Стари је бно задовољан, скоро су му ноге саме летеле. Мислио је: „Како би то боговски било кад бих целог века превозио само перине!“ Све му је изгледало лепо као јутарњи сан.
Ветар постаде јачи. Миловао му је лице, а.са перине односио паперје. Пуначка жена скакугала је час тамо, час овамо, да би избегла перје које је летело. Старац нехотице развуче усне у осмех. У то опази да је једна перина уздуж подерана — ко зна, можда су и остале, — па настави да размишља даље; „Ког ли врага носа ове трича- | рије, а кад их већ носи, требало је да их ушије“, У први мах помисли да то гласно примети, јер је он иначе био благоглагољив, али га ућутка помисао на десет форината, перкелт и пиво.
Кроз неколико минута зауставише се прел
означеном кућом у Салајевој улици. Беше то лепа и модерна зграда за издавање. Сачекајте овде, — рече му жена и изгуби се у улазу куће, Пошла је свакако да нађе оне којима су донесене ствари и да им каже; стигле су: направите им места.
(онда у граду држе толике чистачер!“,
Стари је мирно стајао. Имао је жељу да 34пали, али нека, сачекаће, А онда, и ветар би му можда угасио шибицу.
Да, ветар. Све јаче је дувао. И све је више перја разносио из подеране перине. Тако га вешто вади, као спретна домаћфца кад чупа утробу из распорене живине. Паперје се наширско распршавало по асфалту и колсвозу. Стари се није много обазирао на то. За то га није била брига.
На почетку улице шетаз је млад и плећат стражар. Ближећи се, он одмери улицу посутим перјем, па се онда мирно, скоро другарски, али ипак заповедничким гласом, обрати:
— Ово се, стари, не може овако оставити. Дужност вам је да то почистите,
Стари хтеде нешто да каже — можда: „Зашто — „Али, пре него што је та мисао сазрела у њему, стражар му махну снажном руком: ЈЕ
— Пођите за мном, добићете једну добру метлу. ) ;
Стари без речи пође“ за њим. Још једном осети жељу да се успротиви, али било је у том стражару нечег што не трпи приговора, и не хтеде — или се не усуди — да му се успротиви.
__За то време стражар зазвони на вратима неке куће на левој страни улице. Стари примети велика метална слова причвршћена изнад врата: Настојник, куће. Једна сгарија жена их пусти унутра. Мало претсобље. широм отворена врата, тако да се види соба, која гледа, на улицу. Младо, плаво девојче потрча стражару у сусрет и баци му се око врата. То му је свакако била вереница. Стари поче неугодно да се осећа. Није му се сви-