20. oktobar
у
[вез |– [=
-
– – – | – = њ = | г|“ – = [=
јмо = ==
= = – г– – – – == = |] | = – = [= [| = – – [ – – = = = Га – |- – = – = = – |] = = | = Г] = = |] «= [-] Д | = ко |зе“ 7 = = = | = «> = жз
%
т парити веатритеиривалмавивавивавввививививиавевиееаагивиилииивиповававвуививвивевивветеог
5 8 5 Е Б = = = з Б 5 8 = 5 Б у Е Е
| >= = во – | Гта > | = | = Г7 к= | = = | = = = | – = = = = – = [– = = – Г– = == [-] | = = = = = = == Г-] |] == = = = са = = == =>
“а са | а – КЕ] = = [-] – |] = = | = = Г-] = = = РЈ = = ГЛ пет <= њ|] Ез | = [=] и" = = = = | 5 | = = ва 5 = [- ва ви „ И = => = =
_рушја прима од“ претседника облисполкома · златну звезшу хероја. Поред ње стоји њен сип, Сви се Мехотице смеше, Устумарали се Ффототрафи и кино-оператери, Тргла се новиварка, коју је дошла да пошље изврштај 5 сеоским херојими;
Жруша је млада и веома љупка. Плава, уназад тлатко зачешљана поса, кестењаве снетлуцане очи и округла брпда = сае је то пуно девојачке свежине, МИ ход јој је лахац, депојачки, не би човек поваровао ди Груша има шестогодишњег сина. А он стоји Ту, плипокос, веома сличан мајци, и не скида с ње широко створене очи; Кад је Груша примила мнагралу и попрпенела — одмах је до суза поцрвенео ист и својој срећи, матишан миче усиама, кло да хоће да монови мајчине реми.
Сви пажљиво посматрају ту жену и њенога сина. Невипарха се: одлучује да пише баш о њој с тога што јој се чини да је та млада колхозница оличење целе спечамости. Пошто су раздељене награде, новинернка прилази Груши и обавештава је о својој намери, и
— Ако пас ичторесујг наш колхоз — раздрагано јој одгонара Група, имали бисмо шта у њему да покажемо. Све су наше жене тамо пропевале,., она се стипљиво смеши. Сама смо далеко. Одавде до нас има триста километара, а од железничке станице, четрдесет. Богу иза леђа. Ето, повела сам Серјожу да му покажем град; јопт: никада није био У граду. -
Серјожа се стидљиво смеје. Има беле, равне зубиће, као и мајка. х
— Ни ја сама нисам била у граду већ девет година. Још као девојка.
— Ви, Атрафепа Ивановна, м сада личите на девојку — каже јој новинарка, Нико не би рекао да имате тако великог сина, А гдв вам је мужг
Грушл плану. Обрпе јој се набраше; усне јој задрхтатше,
77" -– изгубио се без трага н гласа — одговара она, гледајући искегса Серјожу,
— Мој тата је имао пет медаља и Орден славе и Црвену звезду — ватрено каже Сорјожа. Само, ја га не памтим бато што сам био још мали.
И оп се прибија уз' мајку као јагње, Груша узлише. не. ти си мама херој! хоће да умири мајку.
Грушине успе се развлаче у ссмех, али су јој очи непеселе, |
Малтили се одвоји од ње. Разгледа слике на зиду широког ходника облиспеслкома.
— Опростите ми, Аграфена Ивановна.. збуњено
каже малишан, као да
каже нопипарка, Можда сам нам нанела бол својим питаљех.
;Трута се бојажљиво осврће према малишану којп се сав тео разгледајући слике и брзо шапуне: — Не мирил. Али, ја вам нисам рекла истину: отац нив је оставио и отишао, Нисмо му више були по вољи: сто, много смо заостали... »
Круша го горко смеје; усне јој се почињу кривити, али када отвори њрвену кутију са звездом, она као да се стресе, и очи јој опет засветлеше,
— дошво је на отгуство, — прича она журнимо шапатом. — Дошао, и тачно; на њему Црвена зве-
зда и пет медаља, Орден славе — блистају му се целе груди. У току рата добро се борио, ни истакао се,.ма да је био шиофер, Е, дође ти он. Видим, узвртео се. Пптам ја њега: „Шта ти је, реци ми отворено,“ А он ми каже: „Груша, наши путеви се раза мене некако заостала. Не-
зилазе., Ти си, вели, мој да ми замгриш, али ја више ес тобом не могу живети... Сину ђу, вели, слати издржавање, чак
више него што је предвиђено законом; нећете пропасти, А ако ми га даш, ја пристајем да га узмем... Васпитаћу га.
Би ми тешко сд тих његових речи, толико тешко да не могу исказати. Али, у души ми је ускипела гордост. Макао сам тиха и осетљива, нисам га мтела ни молити, ни наговарати. Иди, велим, иди одмах, кад сам ја за тебе заостала и сељанка. Иди својој, грађанки,. А кад ми син порасте, ја ћу му рећи: „Немаш оца; отац ти је погинуо јуначком смрћу“. Не желим да те он на ва тако лепом речју као што је „отац“. Твоја помоћ нам није потребна, нити је желимо... Умрећу, а нећу је узети...
ГТруша се затрину. Кришом од сина обриса очи увијеном марамом,
И одем, Као да боље: да
је у воду пропао... Тако је п од озију. даље од срца. А он, Стјепан, и није из нашег села. Радио је код нас у машинотракторној станици као шофер. Тамо смо се и упознали, Отада се нисмо видели. Слушала сам да жинетле у гралу, води љубав с неком чинов-
ов. ЏЕта 1 ралим Његова ствар, Зло му не жели. За мене он више пе'постоји — и, те је све. И, ни за сина.
Трушини пребирају шалу и помало дршњу.
— и није вам пислог
ви овде
прсти ресе на скупоценом
је поштом новац, а ја сам му га враћала. послао, ја не узех. Други пут послао,
НЕР:
Једанпут је
онет не узсх. Престаде. Наше жене почеше ми се ругати. „Својом тврлотлавошћу наносиш штете сину; могла би му купити штокод за очев новац...“
А ја не могу. Остаћемо живи и без њих. Својим радом догла бих отхранити њих троје, Нису више таква времена да би) жена пропала ако нема мужа. СЕ, а сага сам га, разуме се, сасвим заборавила и не мислим више на њ, Серјожу сам одгајила, стараћу се о њему и даље. Ом се тако показао да ме не интеребује, ни оволицном. Ви сте ме потсетили својим питањем...
. ГТруша говори звонким гласом. Она је узнемирена — гледа да јој се не.приближи Серјожа, и штатће с. неком навзљеном радошћу: И
— желела бих само дедно,. Да само погледа кавва је сада заостала Круша: „Предњак“,
сона брижљиво вади звезду из црвене кутије, па је опрезно, као да се боји да је прстима не смрви, закачиње за хаљину. Златна звезда блиста ма њеним трудима. М она искоса гледа своју слику на стакленим вратима. Е
чита ваљда новине... прочитаће сада.. Она се смеши само уснама, али су јој очи још увек невеселе. Снимили су нас за филмски журнал. Намерно сам стама попред.. Нека гледа... Ах, Серјожа трчи! са страмом шапће она и исправља рамена,
— мама, мама! весело виче Серјожа. Чича на аутомобилу каже да треба да кренемо, Возићемо «бе 'по граду!
— хајдемо, хајдемо, сине — каже му она и ноново приноси рубац очима. Радници облисполкома пажљиво распоређују колхознице — хероје у лепе
Срове дутомобиле. 3 ша"
=
он Груша, залихана од узбуђења, говори о
— и ја ћу с вама, Аграфена Ивановна, каже јој новинарка која се већ дефинитивно решила да пи-
ше баш о Груши, |
— Мама: — с одушевљењем узвикује Серјожа. Мамице, хајдемо у овај плавим, на крају. Ах, мамице, што волим аутомобил Сасвим је мали, као онај што си ми га, купила... чича шоферу! Ми ћемо у ват. Хоћете ли нас пустити — пита он, показујући |
аутомобил издалека. "Серјожа дрка једва га стижу.
— уђи мали — пријатезски га позива шофер; он весело отвара врата. И одједном му лице побледе, а он тако уздрхта да му кожни качкет паде с главе
и пљесну у блато,
— Груша.. тихо, збуњено, каже осмехује.
Женино лице побеле као снег,
_ — Здраво, као у спу, одговара она, зауставивши
се неодлучно пред вратима.
— Честитам вам, Аграфепа Ивановна, готово шаИзволте 'сести... _
патом каже шофер.
—_ Хвала, одговара Груша планувши и ускаче у аутомобил, вукући сина за собом. На челу јој се по-
јављују строге, упорне боре. — Не, не, мамице,
— Пусти дечка мм, моли је. +
мокром асфалту.
Груша до бола стеже руку новинарке, = то је Стјепан... не чује, већ погађа новинарка
по кретању њених бледих усана,
пи =
ни ви СљЉА Љ
и према аутомобилу, Груша и нови-
Ја'ћу с чика шофером, моли Серјожа, истртавши се из мајчиних руку. да седи са мном,
— Седи сине и не сметај чики — каже задихана Труша. Мали, плави аутомобил полази за осталима, разбацујући точковима јесење блато, шуштећи мо
" 20«
Запрепашћена новинарка гледа снажан потиљак
ера који се лује опаљену им
скаменио за воланом м ћутећи мижуљевиту руку колхознице,
Груша седи, жмурећи. — чикоб, а чему служи овог Како се то зовет —
запиткује без престанка Серјожа.
— То је „чистач“... чисти узбуђеним гласом одговара .шофер, гледајући искоса на малишана, Киша удара у стакла.. Сад ћемо
их обрисати...
стакло, — муклим и
Он притискује дутме. „Чистач“ за трен ока бри-
се то.
Сипи киша. кло, Новинарки
М
_ отвор.
изусти:
он, и тужно се
Аутомобил се зауставља ресторана. у граду. Шофер, отварајући врата, тихо
ше стакло, Серјожа се радосно кикоће. Свиђа му
— чико, а чему служи овог
Њене топле капи клизе низа стасе чини да шофер плаче, али то
су вероватно капи кише које падају у кабину кроз
пред улазом најбољег
— Груша,.. То јест, Атрафена Ивановна — дозволите ми да вечерас наврлтим. — Вечерас се састајем с научницима... одговара
Труша и даже:као у сну.
– допустите на, још тише је
облисполкома, _
као да се прену.
ми да навратим, Атрафена Ивановмоли шофер. — А онда, после су-
срета, уђите у мој аутомобил. Ја сам сталан шофер
Он гледа испод ока новинарку. Грушине кестењаве очи оштро блеснуше. Груша
из сна. ,
— не знам још друже водичу. Ући ћу у ауто ко-
Боље ће висе упућује за
сторана. — Груштс
Стјепан,
ји мој син изабере. Показаћу му град, а мени је свеједно! — узвикује она одједном с неким нарочитим осмехом, па, не опростивши се с њим, хитро
малишаном у „свечану одају ре~
тласно и наметљиво јој обацује
Стоји без капе. Ветар му мрси коврчаву црну
косу.
подижу.
Ку
на вратима се жена пЕТЕКе груди јој се високо
Опет о неправилном раду у ресторанима
не мреже, ужи шентар _ града није имао воде 4 5 овог месеца. Поједине тешкоће _ које — су проистекле из овог, оправданог ограничења потрошње воде, правилно је схваћен од стране грађана — становника оних улица у којима пије било воде, Г Тако“ је, Дирекције
ђе изнесне поправке водовол~
и
и менза у улици.
"између осталих, обојених метала,
у 4 овог месеца, помањкања воде, издавала хлад После вечере око 20.15 часова, свратно сам са још јелним тријатељем у рибљи ресторан „Јадран“ с намером да употпуним вечерњи 0– брок хране,
На паше питање да ли има риде, келнер је одговорио да рибе нема, већ да има само ћурећег печења. Поручили смо две порције.
После извесног чекања, келнер нам је саопштио де је и печења нестало и да, према теме, ничег више нема за
Нушићевој, У уторак,
услед ну вечеру:
јело. Шта смо моглир Људи дошли рани је н појела, — тако смо мислили.
Па нипак,.. Опет сам,-м у овом случају био оченицаш "неправилног и несавеснор однова особља и управе ре– сторана „Јадран“ према неким од гостију. Наиме, чекајући са другом да платим попијено пиво, видео сам како је келнер пронеро поред нас велики послужавник са неколико порција вечера и однсо неким људима, којп су“ седелп за јелпим столом недалеко од нас, Узгред' буди речено, опи су доцније од нас и дошли.
Негодоважа 'смо, ваједно са многим другим гостима, а нас двоје затражи смо и објаштење од келнера,
— Не знам ја. пишта. Обратите се; шефу сале, одговорио је. |
Шефа сале нисмо могли дуго пронађемо, Није бно у сали.
ла
"сада занста један
| изградња
поплочати,
Оттили смо код његовог заменика, који је седео ва благајном,
Рекао нам је да они увек — имају „некога“ коме резервишу храну и да немамо право што негодујемо. Додао је и то, да та храна, која је.преко реда дата овим људима, није била У јеловнику, већ да је то било следовање особља. Када смо му приметили
"да је давање хране «је припада 0с0-
бљу, лицима која можда уопште немају права на гарантовано следбвање
радних људи, још неправилнији поступак, св је одговорно:
— Тужшите ит ако имате 111 прати, У овом случају не бих хтео да го-
ворим о крајње неправилном поступку управе овог ресторана, којих има често м на другим. местима, Ради се о томе, да је већ време да се у суттини разбију м уклоне оваква схватања, погрешан мо меправилан рад пеКих руководстава појединих меизн и рестората, због којих _ свакодневно
" трие радни људи Београда.
] Дп. Ба Када ће се уредити излаз биоскопа „Козара“
еотрађави су са радошћу лочекали отварање реновираног бноскола „Козара“, који је од репрезентатив. тих биоскопа нешег главног града, Није редак случај да је сала препуна гледалана ни после дужег давања једногу филма, сама због тога што је нобком, као и ове његове просторије, солидно, удобто и репрезентативно Уређен. Зато, она два сата приказивања филма човек проведе врло пријатно мо са нарочитим уживањем.
Али ипак, све то, заједно са утиском од, доброг филма, бледи и от пала одмах при излазу, чим се из
широких и светлих) ходника упадне у мрачан, пролаз За 'Дечанску улицу. блатњав,_ смражац и пун шљаке, цитан мн равних о одака. Јасно је да, сеје | тражи и пе жели неког Новог, „специјалног излаза. Али је свакако. могуће осветлита тај пролаз, етстранити из њега шљаку, ђубре и смрад уредно га ј ДА.
Да не би дошло до
~ _ несрећа...
едарно -лм са током и троје | деце пошао на укарицу. 1 на трамвајској станици на утлу Гимшетрадске и :гилолневе сачекали смо трамва; г кад смо хте ли да уђемо он је изненада кре-
нуо, ма да је у њему било још места.
чај = ДзУуара У 18.30 п). та са те исте стануил.а менту кад је хтела да уђе ва жена са дететом р' трамвај је извенада кренуо, тако да је жена испустила детс. пуки је случај де није дошло до несреће. Од притутних сазнао сам да се ово чест» понавља.
У мама Ае
ПАННАЋ МОДЕЛУ и баш у мољУгО- им,
ви
Свакако треба нешто “редузетли да се спречи ова наемарност, а посебно је нужно да кочничар са-
чекује сигнал кондуктеј Драгољуб ЈАНИЋИЈЕВИЋ Кнеза Милоша 64 ж Потребно је да се искористи угљена прашина а свим београдским дрварг-. ћ ма остају брда угљене праиине, која се развлачи или је разноси ветар. Међутим, мо да би било могућности да се од тог материјала, који се тако растура, путем какве логодне мешавине, прави нека врста брикета, У сваком случају, треба нешто предузети да угљена прашина не иде у штету, с обзиром на штедњу коју—треба да. спроводимо. Атександар НОВОВИЋ Кнез Михаилова 24
дем, ономад, улицом, Кошава
| дува своју уобичајену _ бео-
гралску зимску свирку. Прн~
том пепа са зеленог стуба колских
вратница већ искрзани плакат. А на
плакату: једпа од парола о потреби штедње,
Штедња,,, Свакако: треба штедети, = наставља се размишљање; Уосталом, и штеди се,,. „Ето, у многим извешта_јима читавог низа предузећа – постоје тачне пифре о штедњи, Рецимо: штед ња повишена за. 57%. Шифра је пифра, а математика, опет, — егзактна ваука. МИ ту нема много двоумљења, значи, једноставно: тштедн се., .
При таквом размишљању човек некако задовељно гледа около. А опда, разуме се, запажа се и низ ситница, И у том запажању, изненада, тек, дол ђеш до закључка да улица којсм идеш води на дрвару. Обиље угља што · лежи у олуцима, поред тротоара, Јасно потврђује ту чињеницу,
Док размишљам колика би хрпа би ла кад би се угаљ сабрао, са врха улице јури камион пун „резанаца“ од "хартије — књиговезачких _ отпадака.
пп
бронтитво 8 администрапија Ректора Драг. Јовановића 1/77, тел. редакције ЈЕ а 21-957; администрације Одговорни уредини
пара. "ВА
„Резанци“ лептршају п веју по коло возу, заплићу се у оголело грање ли-_
па. Остају, потом, као „кумова сла. ма“ да обрадују децу кад изађу из школа. При истовгру, на месту пре раде,“ биће, дакако, лакше: истоваркће се џоловина утоварене количине,
Ти моменти изоштравају пажњу, па и остале чињенлце бивају јасне. Оне, наравно, не поткрепљују првобитно мишљење о штедњи, — али су са штедњом у тесној вези. Тако: тротоар пред улазом у радњу, без фирме. ин празна излога, обележеп је белином просутог брашна, Сваки, најмање 0Шштроуман човек, констатоваће да је ту пекара. Крај угла, иза' страде: ·брдо тгајбица, већ мрких од дуга стаЈања... Јасно је. Одмах ту, продавница је рејонске задруге.
'Штеди се... |
У тој штедњи, па кошави, улеће у очи обиље трунки и трунчица. То се развејавају брда незаштићеног песка м разноси угљена прашина са дрвара. Лупа, која се чује, потиче од кућних вратница меоправљених квака. За квакама одлазе и окна, а за окнима
ко Јанковић, чек, раз,
!
| У ИНТЕРЕСУ ШТЕАЊЕ
варке... Овако „штедљивих“ момената има доста, То карактерише „ширнну“ појединаца,
Међутим, с обзиром на овај „сми„ сао“" за штедњу, и у интересу штедње, требало би издати прађилник као нриручник _ „обдареним штедишама“, нарочито онима што расејано, по канцеларијама, режу оловке, све до мемента кад опазе да су им у рукама неупотребљиви патрљци, или, за оне домаћице, што са три броја новина и. нарамком дрва ложе „штед“, ломећи у журби (опет збот штедње) по пет палидрваца.
Треба подвући значај писања. неко. лико реди на целом табаку хартије. Подвући значај вожења _ камиона са недовољним теретом, подвући значај остављања електричног осветљења ла гори у току ноћи, над празвим столовима канцеларија... — То би, уствари, био задатак ове приручпе "брошуре. А тада би се од малих кочничара нанретка и бирократчива скривених по кутовима развили и подигли – изразити примерци, Истакли би се, надула и прославили, И Ре
|
| Мини ита вииирвРивРв РРА вИЕиР Реван наивна авва иииваиа и оерРвЕв вата го отерати
. = поинт"
што заборавила у зутомобилу7 ти-
— Да нисам неш ве сам понела.
та она у недоумици. Не, с
и затвара врата. ЈУ сумрак новинарка долази грудни: време је.
станак с научницима. “ да зи од преживљених узбуђења, или због тога што је обукла плаву свилену хаљину; ране изгледала јози млађа и привлачнија но што ; ила изјутра. — не зиам да ли да идем обучем костим — брижно се пи
у овој хаљини, или да та она.
пТЕЊЕА =>
— Обуците хаљину, Аграфена Ивановна, каже јој
новинарка. Груша седа на диван м покрива зајапурено ли
пе рувама,
— Стјепан ће на сваки начин лоћи у клуб, =
стидљиво зшапуће она, Изко је зпофер облислолкома, мислим да ће га пустити унутра, зар нег
— А желите ли ви тог
— Желим, признаје Груша и лпабира па обрве. Нека види с каквим људима седим, Серјожи саж обукла лепу рубашку.. Лепо му стоји,
— А где је Серјожаг
— Гледа како играју били“ Све га заншша,
Груши одједном грунуше сузе на очи,
— јесте ли чули како Серјожа каже оцу „чи ко. Ах, зашто је то тако морало битит Ме знаш да ли ћете ми версвати, ја све то јот нисам шретерела, драг ми је још, проклетник..,
— Груша... Груга мо ха, — то је повипарка, ши лујући је по глави као девојчицу, — можда, ће ез све лепо уредити, У животу се све дешава. Пожа» јаће се, доћи ће вам, и молиће вас да му "епростите... у
— Сада ће тоатве подели ~: "штити, ватрено узликујо Крупке
— Зар му но бисте опрост-ла~ „љр ради "ттаћ
Груша не одговара. Прилази великом огледалу ш клима главок:
__— Апа сега руга како ми гкга пламти... А вије ти це талупости — морам коворити пред професорима. Не, боље “~ да обучем костим — у костиму ћу изгледати озбиљније...
Она журпо свлази ссилгену паљину, стим; и готово истог часа мења одлуку,
— Ипак ћу обућ свилену преоб:
жу ја нећу епро-
облачи не-
а се пс соби. М од-
оу
нот се
кио ла се
нози, ам ни шкев радим,
жужто се с:еши, и огледа се.
дотрча Серјог
— Мама! Ву
— Џџа хајдело већ време... |
...Стјенан ја дошло. Он схоји на вратима двопри Црномањаст. коврчав. Ма биузи му ордење.
Новинсрка седи близу њега. Она жели да му види лице. Намргођен је.
Трута заједто са дђутих пет колхозника-хероја еељи за прете толом. Шоред Груже је седи
а.
вас зутомобил.
у, је
едничким 2
научник, човск чузен у свету науке. А одмах до свих, на малој схвлиди, коју су за њега донели,
Серјожа, лице .му се пресијава. од радости, олиста на њему нова рубашка, Сели научник мизује Серјажу по глави м нешто ка љубазно пита, Сорјожа му одговара. Научшик се смеје. Смеје се
пи Ггруга.
Стјепан не скида очију с њих, жудно прати сваз ки Крушин покрет, уживајући у стну.
Састанак је срдачан им послозан. Говори се о сазадњи научника е најнапреднијим колхозницима. На товорници се смењују један за другим, професори, атрономи и колхозниши.
— Има реч наша одлична колхозница - бригадир, товатор пољопривреде... говори претседник ми сам пљеска. Молим вас, Аграфена Иванонна...
Стјепан се трже. Пљесак све разлеже но двора ни, Кроз ту буку, Груша, лаким девојачким керањима, истрчава на трибину.
Она говори јелноставнио, мирне, али с уверењем. Говори о томе како је однетовала евоју раж и шнечицу, како је, по савету научника, извела свој први оглед; говори о много чему другом што је полједнако интересантно м за колхознике и за професоре.
Серјожа као им тога јутра, гледа мајку ироко отворених очију, миче уснама, понавља њене речи, Малишан је горд што има такву мајку.
„Молим вас, другови научници, да нас чешће обилазите и да нам пружите још већу помоћ — од тога ће имати много користи наша совјетска 0таџбина. Мосле запршеног говора,
ма претседништву и стидљиво
се осмехну.
Топло ] Седи научник јој стеже руку и е узбуђењем јој нешто говори. ~"
— Нисмо ни знали какву лепотицу имамо у 0бласти, — чује се усхићени глас У дворани.
— Како је само паметна,
Новинарка посматра Стјепана, На његовом лицу се огледа одушевљење и стид, бол и запрепашћење, И он пљеска заједно с осталима. Кура се напред, хтео би да се пробије тамо где се У мору слектричне светлости плави свилена хаљина, Глелајући га тако, новинарка се од свег срца радује КГрушиној срећи. а
Мосле савтанка, за колхознице приређена ботата вечера. Свира бркестар, Грушја, така и блистава, силази са сцене, Стежу јој руке. Склањају јој се с пута. Стјепан је хтео да јој приђе, зли се тргао и изгубио у гомили оних који су излазили. И ма да је Груша за све време погледом непрестано тражила некога, она га није. приметила и прошла је поред њега, Држећи се за појас мајкине плаве хаљине, гордо се осврзући на све стране, за њом иде плавокоси Серјожа. Овде, у граду, све му се свиђа. Осећа се у њему исто онако добра као и у своме родном колхозу.
(превео А. ВБ)
Јелена КОНОЊЕНКО
• пр. пр. Облисполком — облаени извршни комитет, ј пљескају.
и мпаучнике је
мреста
Ена блата авина танина и ниннен ои вававнеониованини и вани аинанание
Грушта окрете лице пре ·
= "= и.
ПОААВЕРЕЋ
5 Б
Е «
ипон нити ново ие о о ране
"
22-210 Штампарија Шттампарско-издавачког предузећа Народног фронта Србије,
1-9060386, Пошт, фах 752