20. oktobar
У сезони беле ·_ алве и грипа
#/7ђ ј родаја алве у Градској посла. ОС стичаринци број 3 на Славијн не одгопара нимало кампањи
која се сада доследно спрово-
Ди против спилемије грипа путем радија, предавања итд,
Старим, касипским ножем комада ·се бела алва, а рукама одваљује као цеп. ка од цепанице, а при томе се у вабораву и лизну улепљени прсти. Са гомиле истрошене алве комадн се, такође, грабе рукама, као да се мере 0расн у љусци, с том разликом што се понеки комал алве упорно залепи за прсте продавачице
Да би још лепше било, у овоме послу помаже ни благајница наравно, без
белога мантила, а с рукама којима је малоча; примала н пребројавала новац Час је на касм, час је на алви — по. маже.
На примедбу, зашто немају чистији чаж и векс машице за овај рад, добија се одговор да сви једу алву рукама. Једном за свагда, путем течајсва треба ла се упознају ови продавци са осиовним појмовима хигијене ни опште кух"уре.
Пошто смо већ у сезони грипа, хоћу да истакнем још ни ово: Трамвајски кондуктерка број 1093 ревносно лиже прсте при целању карата, а кондуктер број 1013 диже прсте н кваси их ињем које му се нахвата на брковима у ова
Хладна зимска јутра. Др. Д. Ш. ж Човек с великом ' НОГОМ
већом ногом него друге људе:
носим ципеле број 49, и за Ме.
ве нема ципела у продајн већ морам да их поручујем, Пре три године добио сам пар пипела ло поруџбини. носно их све досад али зне ми Се поцелалде разуме се, н ја сам се обратно неким задругама да: ми напра. ве цилеле, Ту су ми казали:
— Донеснте одобрење ол ИНО-2!
Отишао сам н поднео молбу. Написао сам какс стоји ствар н поднео 40 тачкица. Одговорилн су ми да дођем донније. М тако ндем већ два месеца в кажу ми да нема материјала. Међу. тим у залрузи веле:
— Ми памамо материјала. Донесите само одобрење.
Изгледа, да нисам ја једини човек с великом ногом. Молим зато да објавите ово моје писмо како би неко збринуо мене и моје сапатнике који би, иначе, били осуђени ла илу боси.
Цветин Михаиловић, Сурдуличка 8
ж
Има ли госла за среловечне раднице
«ко нисам баш млада, хтела
сам и ја да на неком сектору
рада дам свој удео у остварењу Матогодишњег плана. Тако сам прочитала један оглас у коме се тражи нека радница за фабрику хартије у Војводе Мишића улици број 10. У огљасу није писало да је – потребна млада или стара радница, и ја сам, мислећи да ће тај посао мени добро одговарати, отишла тамо да се при– јавим за рал. Међутим, кад сам отишала у Персонално одељење, један младић, који ме није добро ни погледао, дрско ми се насмејао н скоро ме је избацно напоље са речима: „Не треба, нисте ви за посао.“ Ја сам покушала да му објасним да ја могу да радим, али об ме није више ни гледао. Мислим да се ти који примају разну снагу не би никако смели тако односити према онима који хоће дг паде Ја знам да се данас може паћи посла за сваког ко жели да ради, али овакав однос људи који примају нову ралну снагу свакако је за осуду и нас жене често може да леморалише, ча ла одустанемо ол даљег трагања за послом, мако смо свесне колико је данас свака радна снага потребна.
Клеопатра Герасимовић
Хо Захвалност
ту ре неколико дана услед велике
| • ЛЕ гужве, која је била у тролејбусу, честала су ми службена
локумента, важне белешке и ковеота са тек примљеном ме-
сечном платом. Не треба зи да описујем како сам се осећала... ;
| Желим само као пример поштења да истакнем лрута Драгољуба Булића, сто дара из Улице Краљевића Марка 25, који је у нсправном стању већ сутра изјутра донео све што сам изгубила. Францика Броднић,
(71 ме је обдарила мало
Уредништво в администрација Ректора Лраг. Јовановића Ш//У, тел. редакције 20-443 о 21-957; адманистрације 22-210 Штампарија Штампа ЗОмеоворша уредњич Сљазке Јавшовнћ, чек. рач, 1-9060380, Пошт. фак 752
,
од пити та фита титан
'
четврт до једанаест неко је закуцао на лекарева врата. Већ два месеца, ом се крио У кући, Могли су то да буду само пријатељи, или они други, — Не, — рече он старици, не, ја ћу да отвсрим, затим: Није то ништа; да је оно, они би дошли после полициског часа. — Не зна се, — рече стара. Он је био у цип:лзама од канапа, кошуља му је била без крагне, откопчана. Отвори врата. Био је Мачак.
— Нећу да уђем, — рече Мачак, — има један младић тешко болестан у Кутини, дођи да га видиш. Баш и да ништа не можеш да помогнеш, значиће већ нешто, ако дођеш. Хајде. .
Лекар размисли, па рече: — Скоро ће полициски час. Пошто ме траже, за мене је то мало друкчије. Ако наиђем на патролу, то није баш сасвим исто као за ма кога другог.
— Нема мното опасности, — рече Мачак, — или можда жељиш да по тебе дођемо са наоружаним ' људима»
— Не, рече лекар, не. најзад и не вреди.
Није хтео да призна да му је извесна плашљивост налагала да до краја глуми легалност, докле год је то могуће. Остави Мачка на улазу м оде да узме лскарску торбицу из своје ссбе.
"Мачак пође неколико корака и седе на једњу камену клупу у дворишту. Било је ту неко цвеће у саксији, али он није могао тачно да разазна које. Нагне се и позна гераниум. Дубоко удахне.
"Блага мессчина обливала је шуштаву и млаку тишину. Онда је поветарац зањихао кукурузе.
Лекар сврати у кухињу и узе две коцке шећера из кутије. Стави их у џеп, опет се врати и узе и трећу. Није знао зашто. Старица га је посматрала.
— Пснесите мало шунке. — рече.
Он одмахну главом. — Вратићу се ујутру.
Она рече: Лаку ноћ, много среће. Он јој само
"климну главом и изађе.
Мачак устаде са своје клупе, огромна заљуљана сенка.
Лекар погледа свој светлећи сат, али због месечине није могао да види светлуцање сказаљки. Он рукама направи заклон. две зелене пруге означава-
ле су 1. — дДоцкан је, полициски час, — промрмља он. — У сваком случају, — рече Мачак, — доцкан ·
је и за оног тамо. Чини ми се да је мало пре бунцао. Чудан је. Најзад, у ствари, знаш...
— нНема разговора, — рече лекар.
Већ је био код капије вртића и на друму.
Држали су се сенке дрвећа на млечно-белом путу, хладном од месечине, у млакој ноћи. Журили су да се што пре дохвате стазе дуж потока, да би их пратило неко жубсрење Лекар је имао руке у џеповима, а торбицу под мишицом стиснутом уз тело. Скакутао је у својим еспадрилама, и тако стигоше' до потока.
Питали су се од чега страхују. Није чак било ни мрака, али је месец, можда, био још гори.
— Понекад је човек баш идиот, рече Мачак, кад би пошао код неке женске. не би се толико устезао.
— Са мном је ствар мало друкчија, — рече лекар, — траже ме већ два месеца.
= са фотографијомг — упита Мачак. Али није га то истински занимало. Поставио је то питање као за неки упитник.
— Да, са фотографијом, — потврди лекар, било је лако, а сем тога, ко ме овде не познајег Само не могу да испразне све куће у селу. Нема их довољно, а ни ја нисам тако крупна личност.
— Колосално, — рече Мачак, — погледај воду.
Месец је са свих страна сјактио по камењу. Ала би се сада нахватало пастрмки,— рече Мачак.
Ишли су неко време ћугтећи. Шум потока преносио их је већ у онај свет горе где су они били господари, где је земља поново добила боју коју је имала нежад, пре нс што је све ово почело, пре во што је свет био затрован до најситнијих честица.
— Најзад, рече лекар. Хтео је да каже: „нек буде шта буде.“
— Најзад, моћи ћеш бар да га умириш, да та ућуткаш. Понекад почне да виче, привућиће пажњу на кућу.
— немам ништа, — рече лекар, — нема морфиума. Не иде само непим речима. Све што моту, то је да он осети да се неко брине о њему: то је ипак нешто.
— Немамо ништа, — рече Мачак.
Ишли су ћутећи неко време дуж неке отраде од лешника. Лекар изабра један мали лиснат ле шник. На месечини, лешник је био сасвим бео. Он успори корак да би га ољуштио. — Кроз месец дана биће зрели, — рече Мачак, — а кроз месец дана биће крупних догађаја.
— Ти нешто знашт
— Не, ми смо мали маки, ми овде.
После ограде од лешника настао је био зид од голог камења. Скоро се више и вије чуо шум потока који је на овом месту био укљештен у неку врсту теснаца из којег су избијали млазеви свежине. Зауставише се испред једне дрвене преграде причвршћене жицом. Мачак је подиже и помери, колико да се може проћи. Без икаквог шума, она је клизила по трави.
— Ту смо, — реч он. :
Мирис ђубрета и сена допирао је др њих, ани га је свежина ноћи и воде растварала у неки неодређени мирис, као да је то био мирис времена, ноћи и ваздуха. Једна свиња загрокта, сасвим близу, затим зашушта. Без сумње у шаши.
— Људи не станују овде, — рече Мачак. — Само им је свиња ту. Они долазе нарочито због ње,
Обор је био наслоњен на једну дрвену бараку кекву граде радници који раде у планини, лети. Тај угао дворишта био је потпуно заклоњен сенком дрвећа. Мачак једноставно гурну врата од бараке и уђе први. Ухватио је био за руку лекара који је пипао у мраку. Кад су обоје били унутра, он затвори врата и саже се, Лекар чу шуштање згужване хартије.
— шта је то, рече.
· — Хартија коју стављам под врата због светлосети, — прошапта Мачак.
Он упали светлост: једна врло слаба сијалица, старинска сијалица која се завршавала оштрим мгиљком, Унутра жица се једва Јоле
У одаји, лево од улаза, била је једна тезга и по њој разбацан алат, а на поду, Брај тезге, један младић је лежао на сламарици; Лекар се саже. Младић је споро дисао и при сваком удисају тихо би и тужно јекнуо као дете које сања,
— Не видим добро шта му је, — рече најзад, није јасно... .:
— У моментима кад је свестан, он каже да вероватно има кризу уремије. Преклињао ме је да те доведем вечерас. Заправо, не баш тебе, говорио је:
· у неки утао.
ЛОАР.
' : неког сигурног лекара, који је у покрету. Свуда види издајство. .
— Можда је неко тровање крви, — рече лекар, — али на жалост, овако не може се ништа ни рећи ни урадити: Знаш ли одакле је дошао . — дошао је овамо тек пре петнаест дана, колико сам могао разумети, он је родом из ових крајева, а дошао је овамо зато што га је то потсећало на детињство. Сместили смо га овде пре но што бисмо га упутили горе. на посматрање у неку руку. Људи су му доносили храну. Пре два дапа се раз Толео. Шврљао је сколс. Речено му је да се много не показује. Можда је требало раније да га пошаљемо горе, али нисмо тачно знали ко је он. има тако типова који дођу од стране Павла или жжака. Ко су ти људиг Не можемо одмах да их упутимо горе, тим пре што смо ми један мели маки.
Лекар је посматрао непомично лице бслсеника. Он није видео лице, већ само непомичност тог лица. Нека непомичност затегнута и као извештачена.
— Баш је глупо, — рече он, — ако је свестан и схвата да може да умре овде, од овога, кад је овамо дошао за нешто сасвим друго. то је злиста глупо.
— Моту да пушим7 — упита Мачак.
— Слободно, — рече лекар.
Он сам узе цигарету а Мачак му припали. Видео је како му рука дрхти. Сасвим близу, крмача помери шашту, гроктала је у сну.
— Хоће ли дугог — упита Мачак.
Лекар слеже раменима. — Шта да ти кажем. За мене, засада, тс је човек који спава.
• Он се поново наже, узе младићеву руђу и здржа је неко време у својој. Није имао ватре. Била је то рука интелектуалца или чиновника. На средњем прсту, пожутелом од дувана, налазио се мали жуљ настао трењем држаље. Лекар испусти руку која паде-дуж тела. Мачак је био задремао. Оставио је био на ивици стола цитарету која је полако догоревала и обвијала га димом. Чинило се лекару да је време потпуно празно. Први пут после два месеца, имаго је дубоки осећај безбедности.
мо печтид “У
Шуморење потока и непрекидно хујање хидроелектричне централе, у даљини. Они су били део тишине, били су тишина, први пут поново без тајанствености. Он је та.хујања слушао кроз цело детињство, а било је врло важно не бити сам усред непознатих шумова, и да чак једна тако свакодневна ствар као што је зажареност жице у сијалици, буде тако необична. али да буде баш онаква какву је он познавао у најранијем детињству, јер су остављали сијалицу да гори по целу ноћ кад је он бивао болестан. Он продрма 'Мачка, који као дете протрља очи песниџама и у неком уздаху олакшања промрмља: Готовог
— Не, — рече лекар. — Стање је исто. Понекад ми се учини да ће захркати.
— Глупо би било да умре овако. Дошао је био радим нечег другот. Најзад вероватно...
— Чудно је, настави лекар, да је желео да дође баш овамо кад је пошао у маки. Али разумљиво је. да. Фелджандармерија је смештена овде у хотелу Викторији, можда он баш то није могао да поднесе. Кад човек размисли: Замста је невероватно! За нас, некад, рат, то су увек биле ствари које
су се догађале веома далеко, на Северу. Није то.
била наша ствар. Сада је друкчије. Можда је он зато желео да дође овамо...
— Кад помислим, — рече Мачак, — да чак небе моћи ни да види оружје, то је заиста блесаво.
' -- шта вреди, — рече лекар, — да стално то понављамог Ништа то неће помоћи. Сад се више ништа не може учинити.
Није смео да призна Маџку да се од пре неколико тренутака питас како ће, ако младић умре, да езнесу леш. Људи из куће би се уплашили. Требало би сачекати наредну ноћ, а дотле, сакрити га Можда у сено шупе, умотаног у чаршав.
Лекар припали цигарету себи и Мачку који је нешто претурао по својим џеповима. Овога пута виде да рука више не дрхти. Не, заиста, већ одавно се није осећао тако дубоко спокојан.
— Мислим, — рече он, — да би коначно боље било да останем стално са вама, горе. Веома је комптиковано да долазите по мене. У том случају, наравно, као ни иначе, не бих ништа могао да учивим; али тако, нека рана или слично. Треба да сам на лицу места.
— Ако је који друг озбиљно рањен, — рече Мачак, — боље да је у некој кући, овде, доле, у селу, према томе треба да си ту. Не, размислио сам, боље је овако.
— Али ја, ја се гушим, — рече лекар.
Мислио је на оне који су по пашњацима шетали е оружјем о појасу, слободни. Код своје куће, Ни су морали лагати, шуњати се поред зидова. Ни крити оругжје.
— "Све у свему. ви имате среће, ви горе. — Затим додаде, као за себе — посматрао је младића, уста још увек полуотворена пропуштала су тихо јечање без наде, — нећете имати покрет ускоро да мало промените сектор 7
— Може бити, — рече Мачак, — то много зависи од људи који су горе због млека, у колибама.
Младић је наједном престао да јечи. Уста су му се затворила и сад је дисао на нос, дахћући. лекар се наднео и пажљиво посматрао непознато лице.
ут" Чудно, — рече он, — кад не бих знао да је
1
· мају исту њушку,
пр, ЧА „2О ОКТОБРА"
а буде с нама, не би ми се до-
ао овамо д овај дош да ли верујеш да има фаши-
падало његово лице. стичких глава7 — Мислиш, тове, унапред припремљ за овде је теже рани:
идиота. Е Ја, ја верујем да је то тачно, — рече лекар, —
не знам да ли си видео поворке полицајаца, сви ипотпуно исту. Напомињем да нимало не желим да их вређам из пакости. Швабе, то је нешто друго, то је друга врста. Али ова наша сорта је обично нервозна. Људи о Е пошто пото. желе себи да докажу да нешто значе, без много ризика, или људи који трађе време, или који не воле жене, или не воле да раде обичне ствари. Тешко
је објаснити.
— Није то једноставно, тачно да их чевек сигурне Ман професионалних полицајаца. 5 изгледају више мирни, Уопште човек добро изгледа кад се слаже. Треба да су заиста идиоти па пар препознају људе који су против. Мислио сам СИ по на то кад сам радио у вароши. Виђао сам другове који су се сачекивали. Нисам их познавао, али сам их запажас као што се зиди нос усред ли“ ца, као да су носили унифсрму. Једном сам имао састанак са неким типом кога нисам познавао, ас којим је требало да ме упозна јелан други. Тај други је био задоцнио. Ја сам пет мипута седео на једној клупи и посматрао гомилу испред себе, а било је света, ред пред бисекопом, Е! па ја сам сасвим добро уочио оног мот, сасвим добро, и то је могао бити само тај. а за сав остали свет он је био обичан човек. · ·
Изгледало је да болесник дубоко спава и лекар примети да су битне капи зноја избиле по његовом лицу. Он извади из свог џепа марамицу и пажљиво, али без нежности, ситурним и опробаним професио-
— рече Мачак, — онако, главе то енет! По градовима можда, '(Насмеја се) Има толико
_- рече Мачак, — али је може препознати. Они
' налним покретом руке, обриса му обе стране носа и
чело. Мт 2 ЦД АИ Настаде подужа тишина за време које се чуло
само гроктање и премештање свиње. Мачак је заклопио очи, а главу је ситним трзајима задржавао да не клоне. Лекар је осећао да га хвата сан. Откуцаји срца прво су му споља, преко слепоочница, захватили били лобању, затим целу главу, а сад су продирали у дубине његовог тела, које је постепено обузимала нека нејасна обамрлост. Чуо је, у лаљини, лавеж паса у планини; појединачан у почет ку, он се слио био у један непрекидан звук, који се преливао као звук звона. Један Корак одјекну на каменитој стази. Он познаде дрвењаке који клизе по камењу. у
Мачак је тихо хркао, а с времена на време дубоко' уздахнуо. Можда се налазио на другој страни света, у миру и у њиховој победи, у тишини читавих ноћи без страха: Што се њега тиче, доћи ће дан када ће пролазити улицама села и када ће мусе људи обраћати гласно као обичном човеку. Узеће свој мотоцикл ијуриће друмовима, лети с вечери кроз планину. Зауставиће се да посматра. Најзад је скоро сасвим заспао и у свом полу-сну налазио се на вратима некот воза који је био заустављен код једне рампе. Био је. спаран летњи дан; али већ се спуштала свежина вечери, жита веома висока, веома зрела. Брујала су од скакаваца. Код рампе, налазио се један човек који је на себи имао само плаве панталоне, нагих груди, на глави матроска капа, а два човека су у том тренутку пришла морнару и шчепала га. Лекар није јасно разазнавао њихова лица. Шчепали су га за руке, а један од њих, у три маха, забадао у обнажене груди бајонет, који је на сунцу блистао као и сви бајонети. КРВ је текла млазевима. а по лицу морнара избијао. је зној као малспре по лицу болесника. Али заиста, не, на том лицу није било ни једног трзаја, никакав се ужас на њему није оцртавао, само неко дубоко чуђење док је човек викао: „Господо, господо. како објаснити да је један морнар убијен код једне рампе, ви ме доводите у једну апсордну ситуацију, необјашњиву, потпуно необјашњиву.“
Неко је лупао у врата Тихо, у њиховом сну, но снажно, сад већ песницама, онда нечим тврдим. Мачек се усправио. Лекар је остас седећи. Шуштава песма скакаваца из његовог сна још увек је шумела у њетовим уштима. Он рече: — Шта је тог Окрете главу и виде да болесник крај његових ноту нетремице гледа у врата, очију широко отворених. :
— Свеједно, — рече Мачак, — можемо отворити, немамо ништа, мојом кривицом. Тако нам м треба. >
Сада су ударци постали још јачи као да је не-
ко секиром ударао у врата. Није више било размака између удараца. Они споља вероватно нису дуго лупали, али страх је растегао ударце у бесконачност. Иза њих један глас се подиже, танак, поверљив и сервилан. ч
— Слободно, шефе, нису наоружани.
Мачак и лекар окретоше се у исти мах. Болесник се био подлактио и церекао се ситним трвајима. — Каква свињарија, — рече Мачак.
Лекар је климао главом, једна огромна усијана кутла попела му се у грло, он само рече: — А! тако, а! тако!
Врата су најзад попустила под навалом. Два по-'
ницајца у униформи и два цивила уперила су на њих машинке; цивили су прискочили иза оне двојице који су сада стајали насред одаје. Шеф им нареди да дитну руке и приђе да их претресе. Био је то неке врсте интелектуалац са наочарима. Сла ба црвенкаста светлост сијалице давала је њего вом лицу потпуно нестваран изглед.
— Блесаво, — рече опет Мачак.
– А ти, красан си ми, — рече један од типова.
То је долазило однекуд издалека. Све је долазило издалека, Ј „
Болесник је седео на клупи и пушио цигарету.
Мачак се сети какс је лекара питао сме ли да суши док су над њим бдили. Слеже раменима.
Агент је сада устао. Пришао је лекару и уневши му се у лице. са гримасом лажног сажаљења на безизразном лицу (ти сувише брижљиво поткресани брчићи, одмах сам могао наслутити):
— Професионална несрећа, не...!
Полицајци ми она два цивила поведоше их, једног пред другим, подигнутих руку. „Болесник“ узе са стола парче шећера које је лекар био оставио, угаси светлост и изиђе последњи. Залупи за собом врата, али она остадоше да ландарају у мраку. Кад и се остале који су чекали у дворишту, он је
— ве РА ов, — ту је и крмача. ;
== шта неће изгубити и пен а згу ако ко рече јеан 2: насмејаше, затим кретоше низ стазу.
није било сасвим св. им 5 “ свануло, али су птице већ
Има ствари толико — помисли = да најзад... не ђ зове
Затим припреми своје ћутање.
Пјер Куртол
(С француског тшревела М. Јовановићу
а ---— Пт | рони Е = рено-издавачког предузећа Народног фронта Србије,