20. oktobar

| ким палетом (а залагањем на

У част годишњице. Петог конгреса КЛЕ) седам хиљада чла-

нова Народног · пронта Четартог рејона изашло је

на радове

_--. ред ден историског азаседања Петог конрреса Ко мунистичке партије Јупо. слевије чланови Народног

фронта Четвртог рејона још јед-

ном су манифестовати своју љубав и оданост Централном комитету # његовом секретару другу Титу, Преко 7000 бригадиста о „Јровољних радних бри– гада свих основних јединица На родног фрошта овог рејона да-

љо је у среду, 20 јула, 21.000

радних часова,

Бригадисти су радили са ве.

радилишту стадиона ДДЈА, на, Летњој позоршиа,. апрее Савезне планске комисије „уређењу | Јужног булевара, 'Сазотове, Мо- | лерове = других улита, Најмасовније је изишла на рад Два. десета основна организација На радног фронта, са својик 512 часова брттаде Жоли су знали вода постигну нафбољи ефекат рада, За њима нису далеко #30 стеши не чтанови Двадесет друте и Четврте основне организа"пије, као на Петнлесте чија је брнтала извела на рад 370 бри. гадиста.

Масовни излазак бригадиста Четвртог рејона био је још једна њихова радне победа. Остао је обележен у објектима које су градили, За неколико сати може се са толико воље, снатом 7000 чланова Народног фронта много урадити, Нарсчито каца сваки бригадиста у свакој ископаној лопсти земље, У свакој уграђеној цигли види до каз свога дубоког уверења, ви ди извршење оних задатака које је поставио Пети конгрес, види одговор читавом свету — на чијој је страни његова љубав И поверење. |

буду ислр

Омладичци на једном делу Аутопута

уа шездесет трећем кило

метру _ Аутопута, близу

мале железничке станице | Вогањ, налази 6 беопрадска омладипска бригада „Јелица Миловановић“. То је ме сто пде се први 54 сусреће сваки воз, коли долаби од Београда, са „белом стазом“ како навивају Аутопут осљаци из Мартинаца. У Вогњу мало излази путника. Свуда наоколо зелени се летина, коси се шшенаца, а куктуруз, рраштреним _ перима, _ халапљлао хвата сунчану топлоту, после дугих киша,

На триста метара од станице налазе се бараке беопрацске средњошколске омладине, Мало дање узлиже се велики подвожњак, место пде ради бригада „Јелица Миловановић“ — до данес два пута ударпа пи предложена ва треће, ванредно проглашење., Оморина је. Сунце пржи а вавлух трепери од топлоте. Нигде хљада. Зелена боја кукуруза и жута пшенице ванзменично се губе у пространству. Ту и тамо вили се понека кућа, окружена стабтима као оаза у зеленој пустињи, Девет сати. Бригаду смо нашли на одмору, у хладу, испод подвожњака. _ Обичан _ бригадни доручак: хлеб са мармеладом. То време адмора од 15 минута увек је живо међу бритадистима. Највише је испуњено песмом. Бригада је састављета од ђака Четврте мушке и Прве жемске пимназије. Осе се младост пуна живота. Певафу песму о својој

бригади то бригадистима. Ведра, враголаста песмица — њом свакога задиркују, свакоме надету ново име — певају и смеју се. Брзо прође петнаест минута. Рад се одмах разбуктава. Повијату се младе ноге по падинама насипа са обе стране подвожњака. На овој деоници већ су завршени земљани радови а сада се врши „шкарпирање“ то јест изравњавање косих површина ма насипима, који воде ка подвожњаку, с обе стране. На дужини од око 800 метара развукли су се бритадисти на падинама, гла-

чаку стрму површину и тихо пе-.

вају.

Плав младић, члан штаба бригалље, коли је сав опаљен од сунна прича како су постигли тако добре резултате на деоништ:

— Треба да се упорно, стално крче и стварају нови путеви У освајању норми. Не сме човек да се укалиши у један начин рада. Тактика мора 'да' буде променпљива. Чим нешто кочи, значи да није све 'у реду: Ето; “ ва нас је највеће искуство: што више развући бригату на терену; дати јој што више простора ва рад, јер се тиме избегава свака дезорганизаштиа, гомилање људства на јељном месту, и _разговор, који задржава рад. Овако, када се бригадисти разместе на отстојањима може да ке запази дело сваког појединца. Тиме није створено микаово шобединачно оптерећење у раду, али је ипак учинак већи а то су нам потврдили и резултати.

Прича, како су пребацивали

норму ва 400 од сто, како су мењали неколико врста рада и много још и о бригади и о бривадистима. Причао је како су постали први, како други пут ударни и како се надају да ће, до повратка у свој главни град, бчти проглашени и по трећи тут.

Скоро ће и подне. Сунце све јаче. Запара. Ваздух тежак. Све мирише на кашу. Нигде ветра да длуне, Заставе висе низ копља, без покрета. Али тела су у радној бури. Тишину ремети шкрипа колица звук лопата, тутањ возова, теретних и путничких Који пролазе сваког часа испод подвожњака, позлравни и узвици непознатих путника,

Црна мушка тела, у _ кратким гаћицама, без копље, боса, лако се савмбају и газе по меканој земљи на падинама насипа. Девојке, 'најчешће у лпорцу“ и спортској блузи, који одговарату радилишту и врућини, и са марама 'око главе, не заостађу иза сволих 'лругова.

— "Кажите нашима да нам добро прија п ваздух и храна. Да њихова „деца“ шису омршавила, као што ови то мисле. Напротив, и здрави смо и дебели, каже једна девојка, и намештајући мараму узе колица у своје пуне и обле црне руке и слете низ насип. На подволоњаку одакле ос, на две стране, спуштају беле широке траке аутопута „Братства и јединства“ стоји шатпис: „Бригада „Јелица Миловановић“ обавезује се да ће до одласка са радне акштије, шкарпирати – 900

фуавоиниаввавари аи кепвевавн нивое пасата вена нгвеоеониаваененеои наиван ке веоаа пеннативнвнаеоаовенвенивиниеваарегпвеРваопа вена нееоонен а иаи виа вененова!

за повећање капацитета транспорта

Како се чувањем Кола продужује „век“ камионима

Бора Неговановић, до недавно | транспортни радник, сада један од најбољих шофера у сменама

азвдићо је телефон у камцелајжаји _ Градског пре“ дузећа | „Аутотранспорт • Примљена је порука. Млади шофер Бора Неговановић У радничком оделу, ' ка сво1 машини. Он хитро ускаче у кола, седа за волан, и кола КЛИве низ Северим булевар у сусрет плу који се, обавијен јутарњом маглом, назире у даљини. Запослио се Бора 'Неговановић у градском предузећу _„Аутотранспорт“ као трансп радЊЕ. Иви је са шофарима 84 станицу Думсв м на пристаниште

и товарио прађу. Његове спажне руке омладинца лако су дизале велике греде и товариле на камион. А Бора је, и одлазећи по граду 8 при повратку, седео крај шофера и пратио сваки тр-

· вај руке, мотрио на пут пред, со-

бом п гледао како друг ва вола ном «скреће у. неку улицу, заобилази и шрелази кола, пропушта друга да прођу. Све је то њега интересовао. Стари, шекусан Б0озач и ударних Стојан Марковић; шофер „Аутотранспорта“, приметео је живо интересовање омладинца и његову жељу да упозна маштиту. И ом је, и за време вожње, и док се ва тренутак предажне од утовара, објашњавао, причао о машини и опкривао СВОМ ња колима. :

Иштересовање Боре Неговановића за кола није се само ограничило на жељу да науми да вози. Он је хтео да упозна сваки и најмањи делић, да сазна и ва шта служе вентили и свећице, и шта је карбуратор, и како се мењају брзине... Зато је он купио књигу ма које је сваког дана сазнавао безброј ствари потребних возачу кота.

_ Управа предузећа „Лутопранспори“, испитујући – могућнос за побољшање транспорта грађевинског материјала, одржана је саветовање са шоферима | транспортним радницима, ва коме је покренуто питање рада камиова у сменама. Камион који је у саобраћају осам часова не одлази у гараоју, него њиме нафера. Камиони се дакле никако не „одмарају“. Учинак рада био је много већи, нарочито у ноћној смени, када су улице града скоро пусте и возашт м да развију брзину не плашеби се

да ће изненада наћи друга кола иза угла. Али, рад у смена ма, захтевао је од возача бра-

живо ве кола. Машину је сле сваке вожње и одмах пошрављати сваки и вајмањи каза, а с6 нови камион пушта та фабрике, | стручњаци му прошидују „век“ — обично 180.000 «%лометара) # то:'у орећном случају; при ваџбрижвивијем чувању кола. Најбољи 'шофери _„Аутотранспорта“ нису дали за право стручењаклм утане Не

ки камиони под ЊИХОВОМ пажјви= вом тегом наставили су да живе два „века“. _Возе већ 360.000 километара # још су справа т.

Радом %# сменама отпочео је нов живот за Бору Неговатовувожња. ду. Учитељ и ученик, ЈЕЈ сменама, успели су да за 36 4: тодана у којима ду мали 345

који може да се пера аннм шоферима, већ је пауча да ма својим колима сам врши ситне оправке. Он је како жажу његови друге „срастао са машином“ и осетио шта она може да пружи ако се одржава у о бром стању.

За добро стање кола „Аутотранспорта“ има мното заслуга н до црецизног и пожртвованог дионице. На недавно одржаној нац _ аутомеханичар _ Дратољуб Стејчић, члан омладинске брага-

служују признање,

де предузећа, добио је ва своје залагање прелазну заставицу. Он је ступио пре две и по године на занат,и својим преданим радом успео да пре рока положи испите. Драгољуб Стојчић је дра гоцен сарадник шоферима, и умногоме им помаже да. одрже кола у чеправном стању, — да им продуже „век“.

Трудбеници – „Ајутотранспорта схватају од колике је важности изградња нашега града. Због тога ови не жале труда нити рачунађу ва минуте кала треба да чапусте посао. Али, они у овом раду често нашлаве на немаран олнос предузећа која јаве да се пошаље камнон, и овај мора ла чека два до три часа н губи дратоцено време, док се откуп не изврши и материјал натовари на

_ Мезе грађевине путају опроман материјал који се, Ппожртвова-

ПР он на „4 транстој

штима. На агитационој табли пре дузећа нижу се шмена људи који дају свој велики допринос у ен нашега града.

Пофери „Аутотранспорта“ пре ан у наувј "уа тона материфала који се ва свим градилиштима чека. Без њиховог на-

а,

ОМЛАДИНА БЕОГРАДА НА ДЛУТОШУТУ ===

од аб

квадратних метара насипа и набити 600 квадратних метара калдрмске кошке.

А то значи за три дана. Данас је други дан. Коцка је већ сва набијена, тнкарпирању је скоро крај.

Прошло је подне и ручак. Прошао је И поподневни одмор. У логору је живо. Траже се „копачке“, пумпа се лопта. девојке ту помажу.

— Ех, не може то без њих, каже један, научиле су оне на то. Све су то стари „навијачи“ са београдског стадиона. Виде. ћете ви њих када почне утакмица, не може их нико надвика ти. Захваљујући њима и побеђујемо. Читав терен око логора посве. ћен је игралиштима. Ту је футбалски терен са стативама, и-

' тралиште кошарке и одбојке, где играју највише девојке.

— Ту су „оне“ удариле моно. пол. Највећа им је била жеља да победе мушки тим али, ето, поћи ће са пруге да им се жеља није _ испунила, — објашњава нам „вођа пута" у разгледању логора, расположен за досетке.

СТРАНА 5

„рацујем се што сте дошли“

руг Стева није професор

| српског језика. Он је књи-

| говођа у једном привредном предузећу, али воли српски језик. МИ познаје га добро. Он, на пример, зна и оно што мало жо зна, да Реч боја није наша реч, нето турска. У књижевном језику досад замена није нађена. Оно наследство од Турака немамо чиме да заменимо, јер не долази У обзир реч фарба, која је не мачка. Тако ми за боју, за обшти појам, немамо речи! невероватно, али истинито...

Али друг Стева, иако није про. фесор српскога језика, нашао је реч: маст. Каже се заиста: човећ црне масти. Ма да, искрено да речемо, није баш то исто што им боја. Али другу Стеви се допао проналазак и покушава и у свакодневном говору да реч боја замењује са речју маст.

Уђе он тако код Гратекса па тражи:

— Желео бих рукавице.

— Какве

— Црне масти!

— Молим, пита још једном про-

Једна група „навијача“ бодри | паван.

своје играче.

— Дај на крило! Празно је!... Их! Бре па овај не зна ни да пуна.

Ту је и радио репортер:

— „. . . Игра се друго полу. време утакмице између Београдске и Пожаревачке бригаде. И. гра је врло жива и интересантна, .. Лопту има сад леви халф па је додаје на десну полутку... полутка кроз бековски простор на крило, .. али... крило је у „офсајду“ .. . Судија досуђује слободан ударац. ..

Они који нису заинтересовани футбалом припремају пруће и сухо грање за логорску ватру. Субота је. А тај дан увек је мали празник за логор.

Пало је и вече. Запалиле су се ватре. Некако чудно изгледају лица поседала око пламених језика. Очи су напете. Неку озбиљну песму рецитује градитељ. А затим долазе певачи и козериста који увек има нешто ново да прича о бригади. Некога боцне мало жаоком, али нико се не љути. Шала је. А смех тражи шалу.

'Мене је највише изненадило када је после завршеног _ програма најављена игранка. Ту је хармоника и бубањ. Прави ма. ли оркестар. Око мене бригадисти. Желе да говоримо о Бео. граду: ита се све ради на Те. разијама, на Новом Београду, које ће бити још велико градилинте у нашем главном граду; а и о другим разонодама које пружа Београд. |

Причају о својим приредбама у околним селима и У Вогњу, о лепом дочеку њихове култур. не групе у сељачкој радној 34. друзи „Срем“, 0 својим позоришним комадима које су нау. чили још у школи, _ |

Настојао сам да докучим У чему се изменио њихов лруштвени однос у бригади, шта је то ново међу њима, Сви су из исте школе. Ту су заједно расли, васпитавали се и живели истим животом. Али ипак има једна велика промена, већа него и једна кроз свих седам или 0сам година ђаковања. _Нестало је сваке укочености и неразумевања. Дубок осећањем је сада њихов разговор. Научили су да деле све тешкоће, да живот сматрају озбиљнијим, кроз испуњење задатака који се постављају пред њих. Они су понос отаџбине. Спојили су се чврсто међусобно кроз радне битке, напоре и прегнућа за дело социјалистичке изградње. Живе У новом братству створеном на градилишту братства.

Упитао сам их:

— Па добро, шта да поручимо вашим београдским друговима који треба да вас смене»

Одговор је био:

— Кажите им, да часно испу. не задатке, да не изостану иза нас, већ да буду ако икако могу још бољи — Испред нас! Ноћним возом, задовољан, носио сам велику поруку београдској омладини од њихових друтова. у В. Војводић

— Црне масти, рекох!

— Извините, друже, објашњава продавац држећи се строго правила о културпој трговини, — ово је Гратекс, овде можете да добијете платно, џемпере, ластиш, киобране, рукавице... А прну маст потражите преко, у Централној апотеци...

Тако се десило другу Стеви, али он се и даље борио да нам језик буде лепши и јаснији. ме. Ђутим, њетово решење за реч боја, није се слагало са том његовом тежњом. Често су уобичајене позајмице, на које смо навикли, много разумљивије. А има их доста!

Ето, на пример, хлеб није српског него немачког порекла. Грчког су порекла речи: мирис, јевтино, кревет, ђаво. Те су речи стекле право грађанства, већ због тога што их је тешко заменити (јер, на пример, кревет није исто што м постеља).

Исто су тако стране позајмице и: школа, дуња, бресква, тре. шња. Како би то могли да преведемогт! Још теже би било са изразима, које нам је довела и даље доноси наука, а нарочито техника. Ето већ и сама реч: техника. Ту су још: радио, телефон, локомотива, генератор, аутомобил, ту;бина, мотор, анода, астрономија, теологија, ротација, електрицитет, атом, авион, операција, микроскоп, антена и тако даље у бескрај. Насупрот тим позицијама, које морају да остану наши замрзнути

кредити, имамо много непотреб. них, које се могу заменити -ашим лепим речима. На пример, кажемо: кирија — станарина, закупнина; грао — сиво; браон мрко; штрикати — плести; авлија — двориште; ћошак — угло или кут; ћуприја — мост; пелц крзно; плајвајз — писаљка; ка-

пија — вратнице; тротоар — плочник и томе слично.

Ко пази, ту мање греншти. Али и онај ко пази, а под утицајем је страних језика, другу врсту варваризама: реченицу синтактичким и стилским особинама страних је-

често прави склапа по

зика.

Тако, не каже се: успело ми је, него: успео сам. Исто се тако не каже: радује ме, весели ме или чуди ме. То је утицај немачког језика. Сељак, на пример, који не зна немачки, никада неће тако рећи. Он ће казати: радујем се, веселим се или чудим се,

Двострука је грешка кад неко каже:

— Радује ме да сте дошли;

_ Није да, нето што. Ова свезица да такође је германизам, пошто је употребљена у узрочном значењу, какво она има у немачком језику. Треба рећи:

— Радујем се што сте дошли.

Слика без речи у

|: У

НА

, “~