20. oktobar

БУДНОСТ

ЗГРАДЊА социјализма у нашој

земљи не одвија се несметано,

(без заоштравања класне борбе и покушаја спољних и унутрашњих непријатеља социјализма и независности наше земље да на све могуће, отворене, прикривене и подмукле начине, не покушавају да ослабе и поткопају материјалну основу наше социјалистичке изградње вршећи крађе, утаје, уништења, оштећења, развлачења и друге штеточинске акте у односу на општенародну задружну, и другу друштвену имовину. Ако анализирамо оштећење на општенародној имовини према подацима осуђених лица, може се закључити да је у току 1949 године нанета штета износила 12,108.887 динара, а у првом тромесечју 1950 године 1,942.240 динара, Извршиоци ових дела претежно су службеници, како по броју тако и по висини оштећења" док је код радника број извршилаца оштећења општенародне имовине у опадању, а, по висини оштећења, у много мањем обиму. Те штеточине изводе се пред суд и кажњавају.

Ако кроз конкретне случајеве погледамо однос појединих службеника и радника према народној имовини, видећемо да није било будности или, боље речено, да је било немарног и неправилног односа. Форме извршења кривичних дела разнолике су, али се увек појављују тра“ тови који стварно дају основа да се открије и да се види шта је са тим човеком. Као типичан случај крајње небудности може се узети случај тек завршене истраге у Железнику. Ђура Родић и још седам радника били су практични наставници у Школи ученика у привреди. Они су школу, која се налазила ван круга предузећа, претворили у своју радионицу, израђујући разне предмете од материјала узетог из предузећа, и те производе продавали приват ницима. Што је најгоре, зграда им је служила као место где су држали украдене ствари, које су, доцније, без контроле износили и продавали. Они су, између осталог, украли једанаест електромотора разне јачине, четири футера американера, шест комада обрихтер глава, четири столарске машине, пет комада електричних бор машина, око десет килограма скупоценог челика „видио" И „рапид" и низ других ствари У вредности од око два милиона динара. Ове ствари продавали су не само приватницима, већ што је још жалосније, и државним предузећима, која су куповала електромоторе не интересујући се одакле потичу, а поготову одакле код радника који Ради у једном државном предузећу.

То исто потврђује и откривена велика група пословођа колонијалних продавница, који су стварали вишкове, закидајући на мери грађанима, па су то препродавали. Са њима су били повезани и службеници из надлежних установа, којима је било омогућено, због слабе контроле, да краду налоге и исписују количине и врсту робе, која им је потребна.

Радмила Михаиловић и Наумовић, службеници грађевинског предузећа „Комграп", присвојили су 324.434 динара, државног новца, У временском периоду од шест месеци. Они су били обрачунски чиновници и у платни списак уводили су раднеке који и не постоје у предузећу. Тај новац они су узимали за себе. Новац су расипали правећи аутомобилске излете до Авале, излазећи ноћу у барове, а неке суме су чак позајмљивали и службеницима предузећа. Скоро У свим случајевима, да је било будности у предузећима, у средини где су се кретале те штеточине, да је постојала добра евиденција не би дошло до тако огромних оштећења општенародне имовине, већ би се штеточине, још у почетку, откриле и њихов рад био онемогућен,

Тако је директор предузећа „Тодор Дукин" у 1949 па и у 1950 години, све док није откривен, издавао

зарантија заштите општенародне имовине

ГРАЂАНА

радницима, службеницима и другим лицима, за њихове приватне потребе, следећи материјал; 130 кубних метара чамове грађе, око 35 килограма фирнајса, око 78 килограма туткала, 24 литре штпиритуса, 33 килограма белог емајл-лака, 47 килограма шерлака и још много другог.

Грађевинско предузеће „Рад“, у току прошле године, требовало је разни текстилни материјал, од Повереништва трговине и снабдевања, за ученике у привреди. Исти материјал" У споразуму са синдикалном подружницом, уместо ученицима у привреди, предузеће је делило радницима и службеницима 6ез отсецања тачкица.

Најтежи случај неодговорног од“ носа према народној имовини одиграо се у Панчевачком Риту, где су читави комплекси необраног кукуруза попаљени. а потом је де лимично скупљен кукуруз, измешан са здравим и нагорелим. Сме“ штен је у неке недовршене зграде, без прозора и врата, и омогоћена је тако поред свега тога, велика крађа преосталих житарица. Приликом брања, клипови кукуруза, затрпавани су тако да се, чак сада, на тим комплексима где је био засађен кромпир, ваде још увек жбунови кукуруза. Сем тога, има га доста и на површини ораница.

Из ових детаља види се да само правилним односом према народној имовини и уз најмању будност грађана, може се спречити штеточински рад трутова општенародне имовине. Да би наше грађанство узело што већег учешћа у заштити општенародне имовине потребно је пре свега, популарисање наших закона преко основних организација и група, и то, првенствено оних закона чије је кршење у пракси најчешће, .

Омладинске грађевинске

бригаде на раду

Лимаокење нобих пуџшеба за боља уљлинак рада.

РАНАМА АВАРА твиаеенем

Реорганизација грађевинских бригада

Бригадни систем рада, који је још на почетку показао велике предности, непрестано се усавршава. Захваљујући томе, оспособљен је велики број нових радника, и тако данас на градилиштима не постоји више проблем стручне радне снаге. Али, и поред тога, било је доста недостатака. Велике бригаде, на многим местима састављене од стотине и више радника, биле су гломазне, Због тога су биле недовољно по кретне и неоперативне, Исто тако, прорачунавање материјалног ефекта није могло да буде онако прециз-

но како је то потребно. Ради свега тога, почетком ове године, извршена је реорганизација бригадног система рада. Пошто је примећено да сва грађевинска предузећа нису систематски уводила бригадни систем и да му се приступало на разне начине и са разних становишта, одржана су многа саветовања са радницима. На њима је одлучено да се као први непосредни задатак поста ви пред сва грађевинска предузећа · реорганизација рада по бригадногрупном систему. Утврђено је, да је најбоље оснивати комплексне бри-

Друљгарство села и зграда

пина тивиииии

Београђани из »Омладине« нод својих у Долову

АДА се нза окуке пред селом појавно камион са двема ваставама, препун путника, претседник се

осмехнуог: — Ево наших! Ни данас нас нису преварили. » „Наши“ — то су била двадесеторица из штампар-

ског предузећа „Омладина". А онај који их је препознао издалека, бно је Добра Букезић, претседник сељачке радне задруге „Соња Маринковић" у Долову.

Оно мало задругара што се сакуплло пред зградом Месног народног одбора ради дочека, (остали задру“ тари били су на раду), притрчало је камнону н почело срдачно, не впајући с ким ће пре, да се поздравља с гостима, по чијим се лицима н оделу нахватало толико прашине, као да су из млина изишли. Настало је растивање ва познанике („А како вам је онај задругар..2" »дашто с вама није дошао п.љ") После су путнике одвели. до великог бунара — требало је спрати ону силну прашину — онда је дошло и пиво као пријатно осве· жење. Гости су се истински осећали као код своје куће.

Ова посета ( која, узгред. буди речено, није ни прва ни последња) међу толиким осталим није сама по себи неки нарочито важан догађај. Данас већ ни претседник сељачке радне задруге а ни „вођа пута", нити ма ко други не би могао тачно да каже колико су пута долазили људи из „Омладине“ у Долово, а колико пута задругари из Долова код „Омладине“. У питању је права сарадња села н града, сарадња без много парола, прича, а са много искреног и правог друтарског разумевања.

Прошле године штампарија „Омладина“ примила је патропат над сељачком радном задругом „Зора социјализма" у Долову. Тада је у селу била још и задруга „Соња Маринковић“. Те две задруге спојиле су се. А патронат је и даље остао, Људи који су често измењивали међусобне посете, постали су нскрени пријатељи. Кад год је неко из Долова долазио у Београд, било каквим послом, сматрао је за природно да сврати п до „својих“ из штампарије и да буде њихов гост. А у Долово су често навраћали п предавачи из штампарије, који су задругарпма говорили о ономе што њих, задру. гаре, нарочито _ интересује. Партиска — оргапизапија града указивала је својим саветима, примедбама и пред“ лозима најнесебичнију помоћ партиској организапији села.

Како онда, тако н данас.

Шетајући по дворишту са неколицином Београђана претседник је погледао на камион, паркиран крај саме капије. Видео је у камиону две оксигенске боце. Мало се кад намрштно:

— Е.. то нисте морали! Већ смо поправили све машине што су нам биле ва поправку. Нисмо ималп времена да вас чекамо, нако смо знали да ћете доћи. А јесу ли и вашн мајстори дошлир

На потврдан одговор, рекао је смешећи се:

— Ништа! И опи ће на њиву сутра с нама, кад већ немају шта да нам поправљају.

Затим је (као пријатну вест, не кријући свој понос што је жито његове задруге већ зрело) рекао да ће гости сутрадан са вадругарима да жању. Односн) жњеће три жетелице са запрегама, а гости ће имати само да дену крстине. Дотле, то јест вечерас, задругари ће гледати приредбу коју ће дати гости, затим је на реду вечера, па спавање — сваки код свога домаћина.

После вечере (нису помогле никакве опомене Београђана да вечера буде што скромнија — и она је била бат „задружна"), извођачи су пошли у салу да се припреме. Ту их је очекивало изненађење. Они којп су први ушли у салу, истрчали су из ње и позивали све остале да внде промену. Сала је била окречена, позор“ ница потпуно преуређена, с новим декором, лепа завеса која се није ни дизала ни спуштала са закашњењем, већ управо кад треба, зидови украшени сликама п акту“ елним паролама,

Тада се одвила приредба. Давала се Трпфковићева једночинка „Честитам“ (једном раније давали су гости пи Нушићево „Сумњиво липе“), певане су народне песме... И сви су били задовољни,

Сутрадан се радило на њиви — тачно онако како је рекао претседник. И две њиве биле су пожњевене, а жито саденуто у крстине, баш као да су сами задрутари — стручњаци радили.

Кад се иза камиона, који је полазио, подигао облак прашине, они који су одлазили, одлазили су с пријат· ним осећањем не да су извршили своју обавезу, већ дру“ гарску дужност и задовољство. (Они, који су остали, пожелели су да поново, и то што пре, виде камион како св са заставама појављује иза окуке,

Сл. АНАСТАСИЈЕВИЋ

гаде, ако се ради о одређеном производном процесу. Такве бригаде састављене су од квалификованих, полуквалификованих и нестручних радника, Њихова предност је у томе што стручни радници имају непосредну прилику, радећи у заједници, да контролишу и поучавају остале чланове бригаде. За земљане врсте радова, унутрашњи транспорт на градилиштима и слично, где није потребан комплексан састав радне снаге, основане су посебне бригаде. Раније, док су бритаде биле онако велике, дешавало се да известан број чланова остаје беспослен, уколико се не ради њихов посао. На пример, код завршетка грађевине, кад се раде фини занатски послови, нема више потребе да цела бригада остаје на градилишту. Тада се полуквалификовани и неквалификовани радници могу користити на неком другом послу. Али, због тога што је бригада била велика, није се могла (услед многих техничких и административних потешткоћа) лако пребацивати са једног на друго градилиште,

Међутим, по новој организацији, бригаде су лако покретљива тела, састављена "од минималног броја радника, Оне су различитог састава. У понекима су само квалификовани радници, на пример, за фине" послове; негде само неквалификовани, а тамо, где се истовремено раде све врсте послова, основане су комплексне бригаде. Како састав, тако и величина ових бригада је различита. Она свуда и једино зависи од потребе. Уколико је посао већи, већа је и бригада и обратно.

Београдска грађевинска предузећа спровела су ову реорганизацију. Тамо где је постојало разумевање руководилаца за ову корисну новину, новоформиране бригаде су већ у овом кратком периоду времена показале лепе резултате, Нарочито треба истаћи грађевинско предузеће „Комграп", које је организовало такве бригаде, које су и лако покретљиве и дају већи ефекат рада. У њима се и радници много боље осећају јер су самосталнији, а и материјални ефекат је бољи због лакшег праћења рада појединаца. Било би корисно када би се одговорни руководиоци осталих грађевинских предузећа користили њиховим искуством. Ово нарочито важи за предузеће „Космај“, које је до сада показало најгоре резултате.

Сталним усавршавањем рада, постићи ће се већа продуктивност, која неће ићи на терет снаге и здравља наших радника. Због тога треба настојати да се све опробане новине примењују, како би се велики задаци лакше испуњавали.

Питању норми треба ПОСВЕТИТИ Више пашње

већини београдских предузећа радници још увек раде по искуственим нормама, Техничке нор-. ме спроведене су у малом броју

· предузећа, јер су за њих потребни

нарочити услови, За техничку норму мора се припремити добар алат, допремити довољна количина материјала, морају се обезбедити сви услови за коришћење пуног капацитета машина. Руководства предузе-. Ба морала би да настоје, уколико имају и најмање услова за то, да што пре спроведу техничке норме на свим радним местима. Али, изгледа, да многе управе предузећа питању норми уопште, не поклањају потребну пажњу. Њима је главно да предузеће испуњава план, а хоће ли норма бити искуствена или техничка, хоће ли радник који ради по норми бити проглашен за ударника, хоће ли се толерирати сувише високо пребачење норми, од“ носно сувише ниска норма, то је, приличном броју руководстава предузећа и синдикалних подружница свеједно, Да је тако најбоље говоре чињенице, у

У предузећу „Ветсерум", у Земуну, већ равно шест месеци, двадесет пет радника у одељењу свињске куге ради по групној норми, али до данас ни један једини радник није проглашен за ударника. Радници „Ветсерума" с правом питају зашто се они лишавају звања кога друти радници по другим предузећима ммају, а које поред тога што доноси користи значи и част сваком раднику. Управа предузећа „НВетсерум" правда свој став тиме што норма није била добра, чекало се да се исправи. Кога су чекали Зар је потребно да прође шест месеци па да се норма, ако стварно није добра, исправи Чекали су, како каже директор, нову уредбу зато што је код њих та норма нова, а раније се у предузећу није радило по норми. Чињеница је да су радници и ту норму пребацивали за одређен број процената и тиме стицали право да буду проглашени за ударни“ ке. Међутим, шест месеци су они тог звања лишени. Сада је постављена нова норма и неправда учињена радницима биће исправљена.

Овај случај није усамљен, У току првог тромесечја у кожарском предезећу „Прва петолетка" радило је педесет пет радника по норми, а ни један није проглашен за ударника, иако су многи имали услова за то.

Насупрот оваквим предузећима, која су лишавали раднике њихових права, било је предузећа која су у давању тих права ишла сувише широко. Тако је у предузећу „Галеника" у првом тромесечју ове године, сто седамдесет радника радило по норми, а у току та три месеца било је 143 проглашења ударника. Овако велики број проглашења доказује да је норма била исувише ниска, али о томе, наравно, нико није водио рачуна. У предузећу „Пролек" радило је у првом тромесечју двадесет девет радника по норми а било је 24 проглашења. Ови примери говоре о немарном односу руководства предузећа према народној имовини, јер овакав начин рада не значи ништа друго него расипништво.

У многим предузећима Београда постоје још увек сувише нереалне норме. Такве норме знатно утичу на поскупљење наше производње, У предузећу „Шумадија", на пример, а такође и у „Александру Ранковићу", „Борцу“ и „Обилићу“ велики број радника изврши своју дневну норму за шест часова или је за осмочасовно радно време пребаци са великим процентом.

У свом даљем раду управе преду“ зећа у којима питање норми није решено како треба, морале би овом веома важном питању како у по гледу правилног постављања норми, тако и у погледу правилног и не. расипничког награђивања радника, да посвете далеко већу бригу нето раније.

ОМЛАДИНА ЈЕ ПОЧЕЛА РАДОВЕ:

АФММААИМАЉАМАМАМИМАМИМААРМАЉАМАМАНИМИ МАМА МАМИМАМММАММАМАИММАМАМАММААМААМИММААМММААМММАМЛОАЛА АМАН МАМА АМАМААМААМАМААМАААМААМАААМАМАМА

ВЕ године ће прекрасни предели ужичког краја добити нов детаљ свога тепиха. Но тај детаљ ће би. ти тако леп, блистав. да ће и сам за себе бити до-

вољан да посматрачу изазове пуно осећање величине прегнућа и стваралаштва оних који су га дали.

У пејсажу Севојна, у долини поред Ђетиње, на пашњацима и њивама, где је само чобанска, сељачка и партизанска нога за време рата газила, десила се овог пролећа промена која је привукла интересовање и пажњу целе околине и многих путника, чији се воз од постања пруге на станици Севојно задржава непун минут: разрована је долина крај Ђетиње. Изгубило се ливадско шаренило, а место њега се данас виде само неравнине сиво-црне земље Из тих неравнина ниче онај

детаљ— највећи и најмодернији комбинат бакра

у Средњој Европи,

Они који стварају и који ће стварати то дело, до десет хиљада омладинаца из Србије, поимају његову величину. Напор је ископати у овим лединама сто се. дамдесет хиљада кубика земље, уградити осамнаест хи: љада кубика армираног бетона, преко седам хиљада «у бика набијеног бетона, хиљаду седам стотина тона гвожЂа. Тражи тај напор преко два и по милиона норма ча сова и гвоздену вољу за савлађивање Но ипак, они ко" ји граде комбинат у Севојну верују да ће се следеће године макета комбината претворити у објекте природне величине, Сигурни су да ће крајем 1951 видети праву, џиновску халу, неку стотину метара дугачк“ и цео савремени социјалистички индустриски град. станбено насеље с водоводом, електриком и обавезним домом културе.

За ту будућу истину вредно је уложити сав напор, мучити се с лопатом и бетоном. Та истина ће по: јачати одбранбену снагу Југославије. из ње ће вагоншима излазити ваљани и пресовани бакар и месинг,

полуфабрикати и готови производи,

Ту су, у логору бригада „Алекса Дејовић", и Београђани. Око две хиљаде људи. Уистину, оних, којима је ово сигуран пут да ће постати људи, несебични ствараоци и градитељи. Има их петнаестогодишњих дечака и девојчица. наивног, насмејаног — детињег израза, који се овог лета први пут смењивао са изра:

ом напора у лоптању под врелим сунцем. Већина их

је старија, али је све то младост, снажна вером и по летом. Те две хиљаде девојака и младића претставља ју ове године младе људе Београда и оправдавају углед који су њихови старији другови стекли ранијих година.

Интересантан је један бригадирски дневник, пун писмених докумената о осећањима бригадиста при до ласку у Севојно. Прича се у њему како је оне ноћи, када су долазили из Београда, било још доста омла. динаца који су с неком тугом очекивали клопарање вагонских точкова. Блиставе узвишице града везивале су за себе још многе мисли Назирао се зеленкасти мермер „Албаније“ и она је оличавала све што је за њих Београд: његове биоскопе. позоришта, Калемег“ дан и плаже,. Безбрижна тумарања после завршене школске године. Све то искључиво њихово, нераздвој но, напуштали су омладинци и претпоставили новом Стигли су у Севојно ноћу, прешли непознату пољану и стигли до прихватне бараке. Прскала је лака кит капи су добовале по танком крову бараке.

Првим јутром почео је нов живот.

Ученици из бригаде „Еди Давичо" угледали с: нов предео — поље на коме ће бити изграђен комби нат, терен са по неком бараком, где је требало да буде логор, непозната околна брда, која им се ипак нису учинила интересантнија з»д београдских излетишта.

Па ипак. већ први дан избрисао је код већине чежњиво сећање на велеград. Упустили су се у подизање логора и припремали се за главне радове. Брзо

су прешли на темеље, развозили где тврду земљу, где блато, уобличавали пољану. ж

Бригада „Еди Давичо" има литерарну секцију. Одржан је једном вечерњи састанак, и некрлицина је читала своје радове. Прочитано је „Писмо мајци": „Несхватљиво је велико ово што ми радимо, мајко. Нису то само кубици и копање није то живот који је испунио све наше мисли. Овде влада велики дух стваралаштва, дух који сједињава и најопречније природе и води их једним, заједничким путем". „И нису овде само младићи и девојке, чак скоро уопште нису. Овде су млади људи, на путу да тек постану људи, овде се чине први кораци који стварају човека".

Ову истину, тако зрело изложену, бригадисти су срдачно прихватили, јер је она потврдила њихово искрено мишљење о радној акцији, ј

Мицко Ђорђевић је, са својих двадесет година, једна од најинтересантнијих личности међу београдским омладинцима, Осредњег раста. има изразито јаке вилице и упадљиво увучене очи. Говори тихим, тчријатним, као прозеблим баритоном На копању ради го. тово неиздржљивим темпом, држи предавања у сео: ским бригадама и у сељачким радним задругама. Приватно, напише понеку песму и цртицу о Севојну Поз нају га многи. Популаран је Говорио је једном у сео ској бригади о пореклу религије, Са убеђењем. ватрено и убедљиво, Одлетеле су многе предрасуде.

„Нисам хтео да буде тако, — рекао је после у раз говору с пријатељима. — али другови су псовали бога, онако искрено, с огорчењем."

Има таквих као што је Мицко Ђорђевић више, Они најјасније схватају колико је велики и одговоран њихов задатак у стварању човека о коме је писало у „Писму мајци".

Бригада „Јелица Миловановић" је бригада ђака-учи-

тељаца. На страну што добро раде, што су први јур-

да (Севојно буде индустрисни град

нули у тешку битку за ископавање темеља. Вредност њених чланова више истиче нешто друго. Пре других, неке девојке су кренуле у ближа села, обишле аналфабетске течајеве и помогле неписменим људима да што пре науче азбуку.

Има јот:таквих младих Београђана у Севојни. Такав је и Мома Стефановић, командант матурантске бригаде „Јурица Рибар". Ко га је познавао пре три године могао је да разговара са жустрим, енергичним ше снаестогодишњаком. Био је скојевац, један од младих секретара актива, ратовао с претплатом на штампу, културним радом и свим оним што је у то време са чињавало рад омладинског школског актива. На ско“ јевским теоретским састанцима упуштао се у дискусије, слободно говорио с стварима које делом још није разумл.лво, доносио врло често погрешне закључке, али је ипак стално учио и дискутовао. Сада се Мома Стефановић несравњено изменио, пустио је и бркове, што изазива пријатељско осећање комичности тог младог команданта са деветнаест година. Но сада је његов говор врло разложан и убедљив, чак моћан у својим границама. Он командује бригадом матураната из многих београдских школа, матурантима који се доскора нису ни видели, а камоли познавали. Али та бригада је тако јединствена и снажна, да је већ првих дана на радилишту запањила цео логор. У њој је све ве зано за команданта. Његова воља као да прожима целу бригаду и чини да је она тако снажна. У Моми Стефановићу већ данас је лако назрети будућег руководиоца. Са свога дугог пута практичног „рада 08 ће моћи да сагледа перспективу и да води људе напред. ж

Две хиљаде младих Београђана завршава своју смену у Севојну. Они ће ускоро отићи. али ће иза њих будући машинисти комбината препричавати легендуо самопрегорним и пожртвованим девојкама и младићима из Београда.

М. Милошевић