20. oktobar
КУ
ЛТУ
ти винспгаат--а,
решљининити планини миљи -::а
Два Беол зада
раћајући се из емиграције путовали смо од швајцарске " границе преко Немачке и Аустрије пет дана и пет ноћи у отвореним теретним вагонима, Седели смо збијени један до другога на завежљајима и на коферима и гледали у небо изнад нас које нам је неизменце доносило жегу или кишу. Било смо чађави и жедни неиспавани и гладни. Али све то није могло да утиче на нашу радост. Најзад смо стигли на земунску станицу. Јулско сунце пекло је земљу, и зидове, зеленило и осветлило прашњаво и оштећено дрвеће, мршаве и тихе коње, жмираве, гладне волове у јармовима, разоткривајући пред нама слику немаштине и ратног јада.
Али неизмерна радост овог тако дуго очекиваног тренутка која све улепшава и све извињава остала је у мени када се предамном указао Београд. Закорачила сам у меку, дучоку прашину, гледала подигнуте главе панораму града, разабирала познате зграде и торњеве, Калемегдан, цео мој драги гребен начичкан зградама неједнаке висине које, на први поглед изгледају као да сами облакодери извирују из срца мога града.
— Па све је ту! — ускликнула сам у себи. — Не, није истина што су говорили: „стотине кућа сравњено са земљом". Диван је мој Београд!
Издалека ми се учини/о лепши но икада. журно сам корачала да га видим и изблиза,
Поред мене иду волови, вуку дугачку греду која спаја предње и задње точкове, а на греди седе по“ ређани људи. И ја се пењем на заобљено седиште које нас потреса кад точкови упадну у рупе. Ноге додирују дебео слој прашине, сунце са зенита пржи главу, а радост и нестрпљење навиру све јаче, док кола једва одмичу, -
„Брже ћу ићи него волови", помислих у себи и скочих с кола. Корачам у густом облаку прашине, прелазим хитро преко лабавих дасака моста, гледајући преда се: исчекујем узбуђено први блиски су“ срет са мојим градом, желим да га обухватим свим својим чулима.
Као прва слика указује се гробље гвожђурије, На пространом терену, поред жељезничке станице леже набацана поломљена возила, томиле разноврсног оружја, отпаци гвожђа, искривљене и зарђале шине, извијене шипке, сломљене греде... преостали трагови још скоре борбе и разарања, А што даље одмичем, све бројније нижу се слике
рушења: на упола разореним кућа-.
ма висе ограде балкона, зјапе празни отвори прозора, оголели циглени зидови слични ранама, а према небу стрче отворене собе без таваница, пуне шута, греда и поломљених плоча; оне стоје претећи, као да ће се сваког тренутка померити а затим ће затутњати ломњава рушења.
Понека улица је десеткована, понегде недостаје свака друга кућа, а понегде збрисани угао чини улицу обезглављеном.
Моје се узбуђење стишало. Стеже ме у грудима, очи ме пеку, али радозналост ме тера да гледам даље, да видим колико је тешко рањен мој Београд. |
Сива прашина покрива цео видик. Са разваљених улица, са небројених рушевина прашина лети свуд наоколо, упија се, извире и продире, испуњује читаву варош, гуши људе. Прашина лежи и У свим излозима, прекрива као густи вео јадне остатке: празне флаше, избледеле хартије, поломљене етажере, прегореле сијалице... Нигде ничега: ни обуће, ни одеће, ни брашна, ни шећера, ни књига, ни посуђа. Пролазе оскудно одевени људи, боса изнурена деца, војници без ноге, без руке.
И тад, одједном зачух песму, Прво нејасно, тако да и не разабирем шта људи певају, да не видим ко пева. Али чета младих другова већ се приближила, гласови се сливају у леп мелодиозан рефрен: „
„Ми смо млада војска Титова"...
Хх
Рано узору, кад широки гумени точкови аутобуса и тролејбуса, још не глачају коловозе, када људи и ствари још мирују, издужени ромбоид Теразија личи на велику платформу пловећег аеродрома на који ће се сваког тренутка спустити авиони. На овоме трту прослављало је пет првомајских поворки празник радничке класе и свечано продефиловало пред другом Титом. Сваке године ова је свечаност расла, и све лепше, све величанственије изражавала полет и рад наштих народа, несавладиву жељу за изградњу социјализма. Кроз обновљене и окићене улице виле су се заставе наше Армије, заставе наших радних колектива, заставе наше омладине и наших масовних ортанизација. Али заставе наших народа не вију се само на свечаностима; свакога дана оне виоре У нашем граду, свакога дана _ носе своје заставе омладинске и фронтовске бригаде, и свакога дана ми прослављамо нове, _ веће победе рада.
А рад је изменио и слику нашега града. Људи су испрва радили то= лим рукама и оскудним _ алатом, они су улагали све своје физичке и психичке снаге да би проналази“ ли боље методе рада, измишљали нове алате — и при томе упознавали, у џиновском колективном раду, своје способности, домет – сБО-
јих стваралачких снага, а тиме обновили и свој сопствени живот свој херојски град, свој радни и културни центар. 7 У нашем обновљеном граду данас буја зеленило, дижу се увис млади дрвореди, светле фасаде — стотине нових зграда, блистају шарени излози градских и задружних продавница, ничу нова насеља, нови и проширени тргови, домови културе позоришта и биоскопи, удобни деч: ји домови, весели дечји ресторани дечје јаслице, пионирски град... 5 Требало је много моралне снате да се савладају све препреке, и мното физичког напора да се све ово створи. Десет хиљада кућа је 0о6новљено, стотине улица поправљено. Уређене су болнице, школе, стадиони, економије... Створене су но-
ве фабрике а у њима је израсла огромна радна бригада, формирани хероји изградње, ударници, новатори, рационализатори, – обучено хиљаде младих људи који су дошли из удаљених засеока и не познавајући никакав алат сем дрвеног плуга, они су у нашем граду убрзо постали квалификовани радници и занатлије.
Београд је повезао безбројне саборце у стремљењу за истим циљем и постао незадржимо жариште изградње. У њему су створени присни односи међу људима, а исте
тежње и иста радост исковале снажну спону, развиле критичко по сматрање свест људи, Због свега тога наши људи и зна-
и уздигла политичку
сећају
РАИ ЖИВОТ
прошлости, сећају се опустошеног, опљачканог, разореног Београда, У
њима се уврежила мисао нашега друга Тита: „Градите за људе": Они виде и осећају свакодневно
напредовање, испуњавање великог програма производње, бригу за радника, мајке, децу, за хигијенски живот, за бољу исхрану. Они дубоко схватају све што се дешава и око њих, и далеко ван наших граница. У бистрим и слободним мислима они логично изражавају своје негодовање, правилно осуђују наше клеветнике, а затим настављају још упорније, са још вишев љубави свој рад, као да изазивају: „Дођите, па видите шта ми изграђујемо''!
Шјест година након ослобођења пред нама лежи Београд као отворена књига. Он је непобитан доказ да се нижу дела напретка. Он ра-
; сте и претвара се, на очиглед свију нас, у социјалистички град.
Јулија НАЈМАН
повегововеововевносое
ју где је истина. Они се
Иван Лучев: ПОГЛЕД ПРЕМА ДУНАВУ
КРОЗ ПОВЕСНИЦУ НЕПОКОРЕНОГА ТРАДА
Под Небојшом кулом..
РВАВИМ данком плаћао је Београд своје место К под слободним сунцем. На великој раскрсници светских путева, био је свакоме на мети. Разаран до темеља, нестајао је често под мачем и угарком, да би се из крви и пепела подизао бодар, спреман да и даље стоји на вечитој претстражи, У времену када је патријархална заједница балканских староседелаца прерастала у војну демократију, основало га је келтско племе и дало му име Сингидунум. Стасала је млада дунавска тврђава да почетком нове ере постане један од главних градова римске провинције Мезије. Расцеп Римског империјума, бацио га је у окриље Источног царства. На плећима Велике сеобе народа, историја му је донела прве велике невоље: дивље чете Хуна, Сармата, Гепида, Гота и Авара, разарају га вандалским бесом. Ни камен на камену не оста од првобитног Сингидунума. Византија га је неколико пута отимала од варварских хорди, подизала из рушевина и спремала за заштиту својих северних граница.
Када се, између шестог и осмог столећа, у земљу на ставама Дунава и Саве зарило рало рАдљивог
У
ПОГЛЕД НА БЕОГРАДСКУ ТВРЂАВУ
словенског племена, точак историје доби други обрт. Византија узмиче пред надирањем виталних Барон покретаних вољом скупштине слободних па % деветом веку, име „Синтидон“ не чује се више, Свет зна само за словенски „Бјелиград а Изненадише се Византинци (тако нам бар прича једна стара повест), кад у својих словенских суседа оСРРИЕ душу. А нису очекивали да је нађу код „варвара. Сведочанства суврименика, сачуваше нам успомену на горостасне претке, који дођоше са лиром, не познавајући убојне трубе, али се не потчињаваху никоме, мрзећи изнад свега — власт туђина. Окружени незаситом облапорношћу ближих и даљих суседа, морали су да се боре за своје парче земље, Но и крај ном наизменичних отимачина Бугара, Византинаца и Мађара. Из руке у руку, из зла у горе. У рушевинама га затичу учесници прва три крсташка похода, Из крвавог кола феудалних ратова, не отрже га ни Драгутин Немањић који је, на прекретници тринаестог и четрнаестог столећа, завладао овим јужнословенским градом. Око београдске тврђаве, Душан је водио пепоштедне борбе са Мађарима. А када је деспот "Стеван
тога, Београд постаје пле~'
Лазаревић, један од последњих средњевековних владара српских, добио место за које у својој повељи каже: ... „нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео,"... претворио га је у најснажнију с средњевековну српску тврђаву, која је постала жариштем јужнословенске културе, Али ни то не би дугог века. На Европу нагрнуше најезде, под стеговима на којима се вије полумесец. » Освојен је кључ за пут у Панонију! У свом трећем налету на жилаво упориште, азијатске хорде Сулејмана „Величанственог", сломиле су зид од груди и срдаца једног мукотрпног јужнословенског племена. Београд је разорен. Одолевши свим љутим биткама и дугим опсадама, остала је само НеС: ша кула, да потоњим вековима прича о страшном удесу с славних предака. |
Са тутњавом и звеком сломљених ланаца ослободи се окована снага. Затресе се позорница ' историје, кад на њу ступи раја београдска. Надарен бистром главом и јасном идејом самосталне државе, наш народ се спремао да својом мишицом избори Слободу. Клизаве класне позиције дахија и јаничара, гониле су их у све већа недела. Београдским пашалуком бесни терор. И кресну искра гнева. Родио се отпор. Четврта година деветнаестог столећа, пољуљала је балканску сигурност Турске. Снагом народне револуције, српски устаници заузеше Београд на јуриш.. Устанак је угушен. Букнуо је други, Београд је одбацио робсвање. 1830 година. На београдским улицама чита се Султанов Хатишериф. Тридесет и седам година касније, последњи турски војник напушта београдску тврђаву. Али то није био крај злу. Европа, коју смо столећима штитили од турских насртаја, завојштила је на мученичко тле, да нам принови невоље, Нове ране во-
љеном граду, донео је Први светски рат. Повест се
писала јуначком крвљу прослављених бранилаца Београда из Хиљаду деветсто четрнаесте. Тек се град опоравио од ових рана, кад га наткрили немила сен Другог светског рата. Разапет на балканској ветрометини, привлачио је апетите носилаца „европске мисије", — „културтрегера", Грозна су била средства којима су „цивилизатори“ одучавали Београђане од стремљења ка слободи. Смрт на сваком кораку, смрт са мучењем, уз примену најсвирепијих метода. Лешеви родољуба повешаних на Теразијама! Логори на Бањици и Сајмишту, масовни покољи! Али наш град је и од тога јачи! Куцало је његово подземно било: „Смрт окупатору! Живела Слобода"! Био је то исконски отпор народа-борца, У октобарским данима четрдесет и четврте године двадесетог столећа, народ је извојевао слободу своме главном граду. Народноослободилачке јединице очистиле су свето тле од непријатеља. На прах и рушевине, пале су сузе радосницое. И гле, векови устају да чују ново Слово о љубави! Тито говори слободном Београду!
... „Улице Београда заливене су крвљу свих народа Југославије. Београд наш главни град Југославије тек од сада заиста постаје главни град свих Јужних Словена, Одавде, из Београда треба да зраче оне идеје водиље, које су нас водиле кроз ове тешке дане: идеја братства и јединства и идеја велике и срећније Југославије"...
Непобедив је наш град, док буде његових синова који:не знају за страх од силних, Ми нисмо научили да: савијамо колено пред јачим. Под шестоструком буктињом, која зари пламеном братства, Београд ужива своје дане Слободе,
А тамо доле, на ушћу великих река, под Небојпом кулом, векови причају крваву повесницу непокореног града. у
Емил ПАВЕЛКИЋ
паввостеваниввнооосвака
оавенесевововоовооаеове
везененнвовевоввоовоновононом
ило би корисно за развитак
и напредак наших позоришта
када (би штампа обраћала пажњу ступњевима уздизања позоришне публике, њеном интересу, културном нивоу, када би се повремено забавила испитивањем који фактори дејствују на њено уздизање и на њен однос према позоришту. |
Ми смо могли констатовати после сслобођења да позоришта нису мог“ ла задовољити сав интерес публике, толико је она била бројна, Нова, многобројна публика избијала је из слојева који су у капиталистичком друштву плански удаљавани из културног живота. Врата 1030ришта су широм отворена за публику. „Позориште доступно сваком", некад сан револуционарних демократа и истинских уметника, постала је реална чињеница, реална пракса у нашем социјалистичком друштву. ,
Изванредно интензивна потреба за културним животом широких народних слојева, израсла набујало у народној револуцији, највидније се испољила у посетама позоришту. Ове посете се с правом моту назвати масовним. Позоришне сале су за ових шест година после ослобођења с муком одољевале масовном притиску публике, не успевајући да због сала са скученим бројем места утоле глад њеног интереса за позориштем. Позориште се поставило поред филма у центар културног живота публике, Може се с правом закључити када се чини глобални преглед, када се говори У општим цртама, да је позоришна публика за ових шест година знатно уздигла свој културни ниво, У знатној мери формирала свој критеријум у односу на позоришну у“ метност, развила свој укус. Позоришна публика се поставила као врло значајан критички фактор при одлучивању о избору дела за репертоар позоришта и при процењивању квалитета приказиваних дела.
У изграђивању овог ступња развијености позоришне публике ипрала је улогу и изванредно широка заинтересованост народних власти за културно уздизање народа, за његово просвећивање, за уздизање и развијање свести социјалистичког радника, борца за социјализам. Ту су дејствовале акције масовних ортанизација јразгранато преко Партије, преко Народног фронта, преко синдиката. Заинтересованост сваког нашег радника у изградњи социјализма, за све проблеме те изградње и за унапређење живота у социјализму постала је нераздвојна сапотребом за образовањем, прошири“ вањем културног хоризонта, упознавањем са нашом и страном књижувношћу, потребом за уметношћу, њеним доживљавањима и њеним разумевањем.
Јединствено гледање у социјалистичком културном животу на уздизању сваког радника и трудбемика у равноправним условима, такође је деловало на ступањ позоришне публике на коме се она данас налази. У капиталистичкој епо• си историје наших позоришта постојала су дубока диференцирања публике на класној основи, Један репертоар се градио за друштвено привилегисану публику, друти за широке народне слојеве. У листу „Звезда“ од 1899 позоришни референт је констатовао ту чињеницу, не уочавајући њене праве узроке. Он је уочио да постоји двојак став оних који су изграђивали репертоар у односу на публику, али јеуограничености свога посматрања гледао уско када се тицало привилегисане касте публике (сводећи је само на интелигенцију). „Према тој су подели увек се позоришне управе равнале“, пише он, „и зато јој је репертоар састављен од комада за интелигенцију и из „комада за касу“ тј. за, животиње“ и „глупаке“, Непојмљиво је откуд и како се створило то мишљење код позоришних људи о публици! А нарочито је чудно да се та разлика усвојила као један сасвим јасан и поуздан факат! Кад год говориш с каквим човеком од Позоришта, увек ми понови као један класичан адажио: „јест на пример, Кућна капица“ је комад глуп, рђав, неморалан, али он увек пуни кућу.“ Међутим, то је нетачно. Ја пратим позориште — и уопште позориште има већ 15 година, и уверио сам се да је на таквим комадима увек пуно света. не због њих самих, но због прилика и збот дана рада када се дају. Ти, тако звани „комади за касу“ дају се обично о великим празницима кад цео раднички свет може и хоће пошто пото да дође у Позориште, Они, дакле, нису ни појма имали о таквим комадима, и њима би се допали још више, бојЈби комади. Није, дакле, публика наметала Управи свој рђав укус, но је Управа потцењујући укус те публике давала увек којекакве глупости и бљувотине м тако јој наметала те комаде...“ То што је позоришни референт констатовао 1899 у „Звезди“ важило је као чињеница у нашем позоришном животу и у даљим деценијама његовог рада и развитка све до народне револуције, до обарања капитализма и његовог лирективног дејства у области културе.
: : Е 8 5 : : : 5 5 : 5 5 5 : : 5 5 : 8 8 ; 5 : з . 2 : : 5 : Е 2 2 : ; ; Н 5 5 : 5 : 5 2 : : Е : : 5 5 5 3 3 5 5 : 5 2 3 5 5 : 5 2 8 5 : 5 5 5
ПОЗОРИШНА ПУБЛИКА
. Велибор ГЛИГОРИЋ
; : : ђ Ј 4
Зоввосвевевевевовововевновннвавовноносио
уееевевечесоввевовнвоввовововона
Уклоњена је политика базирања на „комадима за касу“ при грађењу репертоара. уклоњени су услови за двојство става према публици, Онај „сасвим јасан и поуздан факт“ о коме је говорио референт „Звезде“ предат је прошлости, Кошмарима капитализма и његове културе „за касу“. Репертоар је прочишћен, је-
динствен у смеру уздизања соција-
листичког света, у смеру образовања сваког радног човека, у смеру борбе против сваке тривијалности, баналности и неукуса.. Озбиљност репертоарске политике у нашим позориштима, реч је о оцени у општим. цртама, допринела је да се створи јачи критериум наше позоришне публике према драмским делима
која се стављају на репертоар, да она заузме критички став према садржини и уметничким својствима и особинама играног дела. Они који постављају какво драмско дело на репертоар морају дубоко да промисле да ли ће се везати интерес публике за проблематику тог дела и за његов позоришни и литерарни квалитет, и то не као раније за тако рећи театралност, ефек:-тност озанимљивост и бизарност фабуле, вештину у излагању и вођењу сукоба итд.), већ за садржајну суштину тог дела и његов уметнички израз.
Студиозно припремање претстава у позориштима после ослобођења, борба за квалитет режиског и глу“ мачког рада. која је у овом периоду уродила плодним резултатима, допринели су да публика изоштрени“ јим мерилом сцењује режиски посао и игру глумаца, да према њима по“ ставља крупније захтеве, Развија“ ње овог критериума чини да се она не задовољава оним приказом у ко ме нису дошли режиски и глумач“ ки квалитети до израза, да се не задовољава претставом која је испод њеног културног нивоа, њеног интереса и њене сопствене развијено“ сти. Овакав став публике чини да се борба за уметнички квалитет претставе још више заоштри, јер од висине, озбиљности и садржајности репертоара, од солидности, истин= ских уметничких квалитета прет= ставе зависи и посета публике,
Када је реч о овим обележјима наше публике, наравно да се имана уму језгро позоришне публике, По јачавати и стално увећавати и проширивати то језгро од кога полази најснажнији импулс стваралаштва напретка наших позоришта је један од основних задатака оних који се брину о раду позоришта на терену, у непосредној, директној пракси. У, овоме би могла од велике помоћи бити и културно - просветна дру“ штва. посвећујући активнију бригу, својим позоришним дружинама, ревидирајући њихов репертоар, стру“ чне кадрове којима је поверено њихово уздизање, усмерујући њихов рад основним задацима који имају професионална позоришта у односу на публику. У овоме би могла бити од велике помоћи и критика штам“ пе која досада није стизала да ре“ довно прати претставе професионалних позоришних претстава, а сасвим је занемарила рад позоришних. дружина културно — просветних друштава и њихову проблематику,
На последњем саветовању управника позоришта Србије било је ма+ ло речи о односу публике и позори“ шта. Проблематика тога односа тражи дубок захват, дубљу анализу. Како одржати и појачати постојећи интерес публике према позори= шту, каке још боље учврстити његтову позицију у културном живо= ту. како борбу за квалитет у области његовог рада довести на још виши ступањ: Проблематика односа позоришта и публике има своје ком“ поненте у проблемима уздизања стручног рада у грађењу репер“ тоара, у ортгализационим проблеми“ ма, у активитету оних који раде на позоришним мословима. Позоришта морају стално да мисле на публич ку, да испитују њен интерес, да слушају глас њеног критериума и њених потреба, једном речи да стално проверавају с своје везе са публиком, да ли су оне живе, стварне да уочавају где се нити тих веза кидају. Можда би било корисно и води“
ти анкете о позоришту код публике, одржавати јавне дискусије са пу“ бликом, увести публику дубље У сами стваралачки процес рада позоришта, На овом данашњем ступњу развитка нашег позоришта публика може одиграти врло конструктивну улогу у његовом унапређивању, у“ нашајући се дубље и интензивније активније, у проблематику његовог даљег изграђивања, Мана