20. oktobar
_ му културе
НЕЕСТЕТСКИ
ПРИЗОРИ
на некилљ далеким вељери миља.
Ојколности под којима је из.
педено балетско вече у До Петог рејона (сала Шесте мушке гимназије) петог о: вог месеца, одиста заслужује да се назову крајње неуметничким, У најмању руку уништавајућим — за балетску нгру. Опо што се догађало пре почетка програма пзгледа да је карактеристично за све малобројне приредбе у Петом ре» јону н подједнако поразно за све њих, ма какве биле. Пре свега, на плакатама н програмима којп су се могли купити пред самим улазом, стајало је да конџерт почиње у 19 часова, А он је почео у 20 ча. сова, како је, међутим, у дневној штампи и било публиковано. Чи· тав сат посетиоци овог концерти морали су да проведу у непроветреном, неуредном н прљавом предворју. Са пуно нервозе, протеста и револта посетнопн нису дстављени на миру ни у дворани. Тамо се жучно објашњавање једне групе омладннаца са контролором једва стишало кад је већ завеса била дигнута. Они су имали карте за неку приредбу Црвеног крста, која се одржавала два дана касни-
је. Али карте су им продате од.
ХУШ и Х!Х фронтовске ортанизације и НСО-а Треће женске ин Шесте мушке гимназије као да су ва овај концерт.
На сцени није било ништа боље организовано. Извођачима Вери Костић, Бојани Перић, Недп Чонић, Симп Лакетићу, Градимиру Хаџи-Славковићу и Ненаду При: ин, члановима балета Београдско опере, скоро да је пелостајао нај нужнији простор за игру. Публи· ци, а и извођачима. бесумње, не: достајао је још вите спенски де“ коративни склад са разпим итрама. Нешто што личи на паное за“ тварало је спену на три-четири метра дубине. На једној страни решеткаст отвор омогућавао је не ким особама низа позорнице да звиркају у публику за време низвођења програма. У овако не. естетском миљеу тешко је било Вери Костић да унесе довољно поезије у Делибову „Баладу", а и напори других играча остали су на овој немогућој сцени само итрачки фрагменти појединих де“ лова из балета или мањих самосталних композиција (холандска игра, валцер н друго).
Исто балетско вече поновљено је у нешто бољим сценским околностима у Дому културе „Браћа Стаменковић" на Карабурми, 13 овог месеџа, али пред празнијом двораном. Међутим, о остој балет“ ској вечери у Земуну, два. дана доцније, баш нико није водио рачуна. Извођачи чак нису имали где да се пресвуку због чега је концерт почео пола сата касније. Нико из управе тамошњег Дома културе ни из Повереништва про“ свете нпје присуствовао овом кон> перту — сирочету.
Од свих балет делује
Време је да приређивачи н орга-
позоришних _ родова
највише _ ликовно. низатори оваквих приредби схвате, да без стилске позадине, па макар она била у обичним платне ним завесама, нема и не може би ти никакве приредбе, најмање ба“ летске, код које је сценографско решење саставни део игре.
ои и
град на Калемегдану
“"РАДСКА тврђава на Калемег "дану Као наистуренији део Београда била је кроз историју
изложена разним променама, доте: ривању, рушењу и преграђивању, Истурена према двема рекама, са доминирајућим географско-стратешким положајем, бивала је при свакој промени власти прва на удару и прва запоседнута. Њени једини становници, макар што су их се мењале националне и верске припадности били су војници. Откако се памти за друге се не зна. Хиљадама година заставе и униформе разних боја саставни су део живота ове тврђаве, пре би се реКло њеног постепеног умирања Време, ћуд, бес и војни разлози. како кад, рушили су и затрпавали оно што је пре саграђено и остав-
_љали доста свога што следбеници-
ма, по војном наслеђу није годило. да буде срушено и затрпано.
Пре рата чињени су безуспешни покушаји (на пример, код армиског генерала Томића) да војска остави на миру овај историски документ како би се ископавањем од слоја до слоја могло тачно утврдити много тога што би објаснило начин живота и културу разних господара градске тврђаве, А њих, ако је тачно да први споменици на терену данашњег Горњег града пркосе и времену и људима већ пет хиљада година. није било мало. Нажалост, никада никаква група научника није могла тачно утврдити ни оно што би било очигледно јер није имала приступа у тврђаву, сем повремених посета. Ових дана, међутим, опет једна војска нешто руши и преправља, али по први пут касарне и бараке које је делимично сама. направила; то наша Армија по договору са стручњацима и на· родном влашћу прекида хиљадугодишњу традицију Градске тврђаве и сама чисти са овог терена све оно што је направљено између два светска рата и оставља отвореним грађанима Београда и осталим посетиоцима из унутрашњости и иностранства историски вредан део
Града. Војним потребама то ништа не смета јер за модерну војну технику овакве тврђаве нису ни најмање од значаја.
Остаци римских зидова, који се налазе унутар тврђаве, биће реновирани, а околина озејзењена, Сахат-кула, по чијем су торњу, једино видљивом споља, грађани Београда помишљали да је то нека чудна црква, биће најзад приступачна свима. У њој су, додуше, опали плафони, врата и прозори извађени, па ће се и она реновирати. Подземни лагуми, који су својевремено служили за магацине или можда становање, пружиће посетиоцима интересантне призоре, Велика предност отварања тврђаве (вероватно крајем овог месеца) лежи у скоаћеним комуникацијама. Кад се уђе из Узун-Миркове улице У тврђаву биће одатле приступачан У Доњи град пут за Небојшину ку“ лу кроз шуму и зеленило,
ДА ЧЕ МУ "4,7, "КАКО СЕ ПИШЕ
Због или ради
| АВЕШЋЕМО два примера која су врло карактеристична за разликовање предлога због и ради. — Ученик се исписује из школе. Поднеб је молбу и разредни му старешина издаје исписницу, У напомени треба да стави разлоге исписивања. Ученик се може исписивати ради промене завода, али исто тако и због промене завода. Наставник има да одлучи какву ће формулацију дати. Ученик је неспретно метнуо један или други облик, али његов. разредни старешина треба да се снађе и да правилно оцени околности, а потом да напише у напомени тачне разлоте. Ствар је у овоме: Ако ученик мења завод да би прешао у друга, У другу школу, онда је прелаз у другу школу циљ исписивања. Онда, природно је, треба да стави да се ученик исписује ради промене завода, Ето, рецимо, родитељи су му се преселили у други град и сл. Сеоба је родитеља узрок ње гова исписа, али сам испис имз свој циљ, а то је прелаз у другу школу, у школу где су му родитељи. Ако је пак школа у којој је дете до исписа била једног типа, па је потом промењена, измењен је њен тип, карактер, што натони ученика да тражи школу оног типа каква је била школа која се изменила, школа у кајој је досад учио, — онда је природно: узрок је промена завода промена типа или карактера школе. Значи, ту је узрок промена завода, тј. измена дотадашње школе. Једанпут је промена завода циљ, дакле: ради промене завода, да би променио 38вод; другипут је промена завода
што се завод у коме је дотле учио — изменио, па је то стога узрок исписивања, дакле: због промене завода.
Или, узмимо други пример. — Два су пријатеља дошла у Београд. Један каже: Дошао сам ради болести, други: Дошао сам због болести, Имају ли обојица правог Можда, Онај који је дошао ради болести узима болест као циљ свога доласка, он је дошао, рецимо, да проучава болест. Онај који је дошао због болести узима болест као уз. рок свог доласка, каже да је дошао зато што је болестан...
Ово мешање предлога због и ради узима све више маха. да је било у новије време и покушаја ла се допусти замењивање једнога другим, чему нема никаквих разлога сем тота што се у неким покрајинама тако често смењују да тотово не можете разабрати значење. Ту већ и школа као да мало мера предузима да би се томз ста" на пут. Али, ·свак» , треоа указати да су врло широки простори на којим се врло добро разликује значење једног и друтог предлога, па се за тим треба поводити а не за оним што је ипак вераспрострањено и неправилно за данашњи наш књижевни језик. Морамо ипак чврсто стојати на бранику онога језика који нам је сставио Вук и настојати ла његову чистоту без невоље не реметимо м да не допуштамо м таква уједначавања за љубав ма и једне
широке и простране покрајине У којој се, иначе, врло лепо говори нашим књижевним језиком.
Белики тренутак
д АСТАО је испред врата тапацираних прном кожом. Застао, уздахнуо, повукао пешеве од капута, а онда ставио
руку на срце. То несрећно срце плашљиво је скакутало
У грудима. чује:
шљања и рада, иде директору.
Мата ипак закуца. Уздржавајући дисање,
„Напред'-.
Није шала, са својим откровењем, плодом дугог разми-
Ни сам не зна како је ушао у собу, Тлавно, започео је да говори. А кад започне, онда стрпљења другови! Јесте да говори тихо, бојажљиво, чак мало сплетено, теже разумљиво и у неку руку досадно, али зато бар пусти ствар врло много у ширину. Но овог пута услед беседе, која нија покренула ни једну честицу собног ваздуха, све затре-
Поглед ти никад није сив, Нека си здрав и жив.
Моја те душа воли,
чекао је да
како сео у фотељу.
Срце ме увек боли, Кад си љут И гледаш у месец жут,
Рођендан честитам И ево хитам
Да ти предам дар Који нема пар..
Желим ти дуг век.
Једна сцена из најновијег домаћег
филма „Црвеницвет", који се ових
дана приказује у два београдска
биоскопа, Сценарио за овај филм
написали су Ото Бихаљи — Мерин
и Сима Караоглановић. Режија Густав Гаврин,
|
Из 1 радског позоришта љутака
»Пионир Груја«
ЕСТА по реду, ова је премијера
као највећи домет београдског
тињола показала да се дечје
позориште лутака усавршава“ ло паралелно са сваком новом премијером и освајало све нове и нове сценске и глумачке могућности. Тај корак напред у првом реду су нове сценске и акустичке могућности ма даса истом старом, скромном материјалном базом. али је зато утолико значајнији.
Патуљци су одувек били омиљена дечја тема. У Назоровом „Пионир Груји" они се укрштају са пионирима и другим елементима наше стварности (Омладинска пруга, Пионирски логор) и удахњују у овај комад деци врло блиске и занимљиве елементе бајке.
Аниматори, уз вешто постављену режију, оживљавали су лутке са више деференцијације, простудиранијим кретањима и више традиције у говорном тексту но што је то било до сада. Техником анимирања лутке видно је отскакао Милан Срдач, чији се „пионир: у првом чину, иако без текста, карактерно највише испољавао. Његов „минералог" у трећем чину најдинамичније је остварена улога у целој претстави, А игра две балерине на двору краља патуљака мало је ремек делс Милана Срдача. Она је открила нове перспективе и указала на могућност балетских покушаја на сцени београдског гињола, Две улоге Небојше Тиосављевића (краљ патуљака и физичар) показале су способност. талентованог аниматора да скоро истовремено глуми два различита психолошка типа, дајући им две посебне боје гласа. Бранка Биро водила је сигурно Пионира Грују. Михаило Никићевић такође је са успехом оживљавао две улоге, Не набрајајући даље остале а> ниматоре, чији је напор уродио правом позоришном претставом, треба. ло би ипак скренути пажњу на
неравномерну с" видљивост лутки. Једна се видела од колена, друга од паса, трећа тек од груди, а било је момената кад се неким луткама ви-
ује све осим песничке инспирације, можда би отишао па још и запитао тога Милића ко
баш сад овамо пошаље за директора.
Али кротки песник присетио се да су тешке тренутке имали и други велики песници. То му је помогло да се смири. Ускоро му се родила и нова тенијална идеја: „Па шта, и тај
Милић морао се некад родити!"
Заруменео се понова Матин хоризонт. И први путу животу предузео је Мата једну офанзиву: кренуо је да открије
датум рођења новог директора Милића.
Посетио је персочално, Питао је за здравље Злату. Позаушке. лек. Има и пријатеља доброг дечјег лекара.
— А нови директор, познаје ли ко новог директора7т Је
здравио Олгино дете.Оно, с ирото има
ли предао документа7
— Нијв још. Ту је само бон за снабдевање са адресом:
Нова улица број 9.
Први пут у животу Мата је изишао пет минута раније. И први пут у животу решио је да учини нешто сасвим смело: Упркос своје ненадлежности, упао је ко Новој улици број 9. Дрхтећим гласом ре
— Молим_ вас књигу станара!
« Некаква бака у црбеној повезачи предусретљиво му је
цала књигу.
Бранко Милић7 Бранко Милић7т — — шапутао је Мата по дугачком списку, у коме је било десетак све
тражећи самих Милића,
је то нашао да га
д настојниковице у као је.
Му ди Го ВА уђе
Уз јубилеј Боже Николића, првака Драме Народног позоришта
„Моја палека сећања..< |
Прва. зарада = Званично признање
=— Посттјем прави
позоришни човењ
ОЖА Николић слави пола века ин-
тензивног делања у позоришту, које
исцрпљује душевне и физичке снате. Па ипак, он данас не делује уморно. Не чини се да га је рад у коме је изгарао дуги низ година исцрпео. То, уосталом, потврђују и улоге које је с пуно успеха тумачио у последње време. Онако широк и не много висок, испитивачког погледа и, на махове готово дечачког израза, пажљиво се спустио У своју фотељу у канцеларији драме Народног позоришта да би испричао неке од својих многобројних успомена...
Да ли то увек сећања људи у годинама имају посебну дражт Да. успомене уопште имају ту моћ да подигну завесу која дели прошлост од садашњице, Бо жа Николић размакнуо је завесу. Уочи свог јубилеја говорио је о својој — младости. О младости која је у најпунијем значењу речи везана за позориште.
.е •. Још као осмогодишње дете седао сам уз свога оце на претставама које су у Смедереву често приређивале позоришне дружине. Заволео сам глумце, кулисев... А код куће покушавао сам да и сам играм. Запазили другови моју склоност па ми тек рекну: „Деде, Божо, изведи нешто..." А ја почнем да умиштљам да сам Робинзон, чли имитирам неку личност, па радује ' засмејавам и себе и њих... Другови ми очда на крају дају кликере или дугмета... Били су то моји први хонорари!
Одбегао сам од куће, Отац је хтео да отворим радњу, да будем трговац као што је и он био, Но ја сам увидео да то за мене није, Побегнем и прикључим се трупи глумца Мике Стојковића у Кратујевцу. Радио сам у то време и у друтим трупама. А отац ме непрестано јурио, тражио да се вратим и полицијом ме гонио. Паланка ко паланка „жалила" га је што му је сич јединац постао
Из 1925 године Божа Нихолић као лажни просјак Клопен у „Звонару богородичине цркве"
мангуп. Мангул или глумац било је за оно време исто. Отац је патио — стид га је било мене ,а мене је било стид што
се он срамоти, но друкчије нисам могао. Догодило ми се једном да ме у кварту
на Дорћолу испитује један полициски писар. Било је то пре 1905 године, значајне у мом животу. У то време лутао сам као члан трупе, а испитивали су ме
Мата зна
директора).
УШАВШИ
љалац, и да је већ крајње време да се кући вратим. То ме је увредило, „Нисам неваљалац, глумац сам". „Зар ти тлумац2" Писару је то било смешио и падне му на ум да се самном изругава. „Е па кад си глумац, а ти нам одиграј нешто..." „Не дај се" — рекох себи и почех да глумим. Знао сам много лаких забавних улога којима се провинциска публика од срца смејала. Мграо сам, играо... а они сви у канцеларији сјатили се око мене, Готово сам и заборавио зешто сам ту и шта од мене траже, кад, усред „комада" прекину ме писаров глас: „Вала, глумац си, право кажеш" и пусти ме да мирно одем.
Тако сам први пут, у канцеларији једног београдског кварта чуо званично признање; глумац.
Затим је наставио: позориштем и за њега. Добијао сам најразличитије улоге па и неколи+ ко разних у истом комаду, јер мало нас
ја било. Сећам се... у „Васкрсењу имао сам једне вечери пет епизодних рола. Било је то у Петроварадину. Та претстава не би била значајнија од осталих да после ње нисам добио предлог да хонкуришем за пријем у српско позориште у Новом Саду.
У лето 1905 дошао сам у Нови Сад. На конкурс. Уплашен, сметен, али решен да окушам срећу. Ово позориште коме је на челу стајао Пера Добриновић, било је тада на високом уметничком нивоу, цењено и лоштовано као културна установа Срба у Војводини, На конкурсу ме приме и дадоше ми да спремим улогу старог лорда у Шилеровој драми „Марија Сјуарт“. Сутрадан требало је да наступим, Целе ноћи учио сам текст и радио на лику старога лорда, Чинило ми се излудећу! Поливао сам се водом, те ноћи тренуо нисам. И тако, донекле спреман дођем сутрадан на пробу. Добриновић одмах ме на почетку игре пресече: „Шта се клањате;“ Ја сам се, наиме био заборавио и наклонио се „партеру“ како је то био обичај у путујућим дружинама... Улогу сам дао до краја, а да ми није била упућена ни једна примедба Тумачио сам то као рђав знак, Дигли су од мене руке, мислио сам у себи.
А увече, на претстави, на отвореној сцени добио сам аплауз. ., Лично ја. Би-
ло ми је тада 22 године. Иза ове, ређала се улога за улогом.
Играо сам у комедијама, трагедијама, драми, окушавали су ме, проверавали мој таленат и — примили ме за свог сталног члана већ после неколико месеци. Нисам морао да чекам три године
живео сам са
прилремног чланства. Отада датира мој прави уметнички живот. Он је дошао као наставак оног
ранијег у коме је било пуно заноса, ис“ крености, али и наивности и незнања...
Разговарали смо пун сат. У ствари говорио је читаво време само он, Устајао је са фотеље, мењао интонацију гласа, мрштио се, смејао, бивао сетан,.. А на крају, желећи ваљда да избегне конвенционално питање о критици која је на њега као првака Драме дуги низ година обраћала пажњу, показао је на једну фасцикулу пуну новинских исечака. Нека и ови редови потврде да београдска јавност са љубављу и симпатијама
поздравља његову прославу. И не само београдска.
(и о а и ______ узрок, ученик се исписује зато 6 ЕЛ. дела само глава. на очев захтев. Рекоше ми да сам нева- М. Р. –— · = _ свесно пригуш
више по коси већ по подбратку (ово због малог раста новог
пери од изненадне буке. Мата скочи уплашено, Крај самог његовог ува на сав глас звонио је телефон на директоровом столу. у — Хало, да варао је директор. Мати одједном постаде хладно. Кратким, стима скиде с носа наочари без оквира да боље види спрема
·.. Баш одмах7 Добро, долазим, — разго-
чећи огртач. — Реклама у стиху, може, дабоме! поздрављам сваку иницијативу! | (Мата се опет раскрави. Захвати га некаква топлина и он коракну скоро у намери да пољуби друга директора. Али стиже да за њим, онако ужурбаним, само приклопи врата. „Ех, диван је он човек, душа од човека", топио се Мата. „Поздравља моје рекламе, а ни видео их није. Ако, тако је боље. Више ће се одушевити када их погледа у новинама, готове, штампане." у Мата ја прелиставао своје рекламе стиховима, читао и променити понеко слово, додати још коју тачку, избрисати још коју запету. Али он није хтео да мења. Оставио је све како се родило у његовом првом надахнућу. Какве потребе и има мењати тачке и запете, ако је човек већ створио такво ремек-дело као што је, на пример, ова реклама спевана за „Графички лист": | |
„Ви, које олово трује помало умирете сваког дана, 2 Нек свако од вас чује: Осигурање је после смрти храна". Или она друга: „Од пажара ко се боји "Тај треба да зна: Труд за који, се данас зноји Треба да осигура."
Док ја пречитавао своја дела, Мати сину мисао, једна од оних генијалних мисли које се човеку јаве можда само једанпут-двапут у животу: „Написаћу и песму директору за рођендан!"
После десетак дана испод танког ђачког пера изишла је начисто преписана песма „Твој рођендан" (у обичном животу Мата је говорио директору „ви"). '
„Дете цветнога маја, Поносни плави див,
дебелим пр-'
ли се директор стварно да већ некуда пође. — Ваш предлог је добар, — рече директор хитро навла-.
Наздравље ти песма И нека ти је лек."
Мата се разнежио над собом, директором, поезијом и рођенданом. Очисуму се чапу ниле сузама. Мислио је: „Како ли ће бити велики тренутак кад му будем дао песму! Ево, ући ћу овако на прстима, па преко тепиха право до његовог стола. Пружићу му коверат: — Мој дар! — Он ће прочитати. Коснуће га. И тада..." ;
Дрхтавим рукама покривао је очи да у свести што дуже задржи слику: Он стоји румен од поноса, а директор, плави див, својом снажном маљавом руком заштитнички га милује по коси.
У Матином срцу је топло као пре тридесет година, када та је на Видовдан похвалила учитељица дајући, му књигу за одлично учење и примерно владање,
Маштао је Мата и маштао о великом тренутку од кога га је делило само пет-шест дана.
— Још четири дана...
= Још три...
— Прекосутра...
— Сутра!
Малом, кривоногом, дуг табанлији, Мати се чинило да је за тих неколико дана порастао. При помисли да велики тренутак долази сутра, подигао се на прсте највише што је кадар.
"А тада неопрезно, грубо, не припремајући га, дактилографкиња Мирјана изговорила је кобне речи: џ
+ Директор премештен х
= Премештенг — прошапутао је Мата и самртнички блед
· срушлио се на столицу,
Укоченог погледа очекивао је да Мирјана каже да „се шали, јер са њим његови другови често праве шале. Али Мирјана је говорила озбиљно. | Зи
. — Директор иде у „Проомет', — рекла је као нешто најобичније. : КЕ. ~ ЗУЊЕ , Уа иу
Мата скупи усне, у грлу га је стегло. Згранут, слушао је како дактилографкиња тороче: ! 2 !
~— Код нас долази некакав Милић из „Огрева", Поништена марка, ожењен. Што бар не послаше каквога момка!
Матино срце је крварило. Трње Мирјаниних речи боло га је и рањавало, Уздисао је и био готов да заплаче над сво:
| јом тужном песничком судбином. У трудима му се кувао не-
ки слабачак, пригушен бес против новог директора: „Зашто Милић, какав Милић, који Милић!" а Мата није уопште мек и питом човек, који у себи
Бранког — прискочила је бака у помоћ, — Од Милића Бранко је први ту записан. Рејону сам га ја лично тужила зашто му ваздан трешти радио.
Мата погледа тако запрепашћено да се она уплаши и
мало стукну:
— Па њему стварно радио трешти...
Оставивши стару настојниковицу у пуној недоумици, наш песчик се нађе напољу тужан, изгубљен. Установио је да је директор Бранко Милић рођен 5 јуна 1907 године. А већ је трећи јуни! Кад пре да сџрочи песму кад лепо да јепрепишст
Тражећи инспирацију, изишао је из града и шврљао по ливадама и стрњикама. Зашао је и у некакав шумарак, сео на пањ'и мислио. До ноћи није ништа смислио. У очајању на примети да се спрема киша. Пљусак га је ухватио усред поља. Кући је стигао мокар и прозебао.
__. Те. ноћи дуго није могао да заспи. Чекао је неће ли МУ доћи генијална идеја. Али генијалне идеје не расту као печурке. Да ли је могуће да ће велики тренутак морати да се одложи читаву годину данат Мата покри главу рукама и осети да му је позлило,
Јутро не донесе ништа ново. Ни у канцеларији ничега није могао да се прихвати. Само би се каткад загњуривао у стихове реклама и шапутао их, шапутао.
Око подне у Матиној канцеларији појавио се веки непознат „човек. Претставио се особљу — нови директор, Био је то мали, ситан, црномањаст човечуљак! Мата није могао да изговори ни своје име, то лико Ја оио потресен,
Вратио се за сто и удубио у песму посвећену старом директору. И одједном, устрепта његова песничка душа. У чистој инспирацији навреше му нове срећно нађене речи и он овако замени прву строфу: | у
· „Роди те месец јуни, Погледи сјаја ти пуни, Никада нису, сиви. г И свако живи теби се диви." » Остале строфе само је прелисао
„Спасени су му живот, срећа, животни циљ. Доживеће пелики тренутак,
Дуго се дивио новом издању своје песме, уживао у читком краснопису им замишљао исту слику као са старим директором: — Мој дар! — рећи ће Мата.
А директор ће му захвалити и помиловати га, само не
устане, да се пегла, гланца и брије. Али само тешко јекну. Прибрао је и сву храброст, није вредело. Бол у крстима вукао га је у постељу. У зао час морао је да плати што је по киши лутао за надахнућем.
Уз помоћ столице довукао се до врата и замолио сусеткину девојчицу да га нешто послуша. Жалостан, убијен, предао је коверат упућен директору Милићу. Унутра је била песма с насловом: „Твој рођендан".
Исцрпен, нашао се опет у постељи. Не налазећи мира, јер га је са свих страна некако жуљало, смишљао је стихове о варљивости људске среће.
Честитка је стигла у руке слављенику.
Он ја прочитао, кисело се насмејао, ставио писмо под мапу и рекао;
— Глупост!
Шта ћете, разни су укуси.
Послав два-три дана, кад се мало придигао, Мата је најпра свратио код Мирјане, која обично зна све новости. 3Запитао је са стрепњом:
— Је ли директор прочитао моју песму Шта је рекао, а7
Мирјана о песми појма нема. Али дошло јој тако, па се нашалила:
— Читао и рекао: „Сјајна песма! Ко ли је само тако лепо испева7т"
Мату у тај час прође реума. Прискочио је директоровим вратима и, не чекајући уобичајено .„напред", улете унутра. Стао је пред самог директора. Смешио се блажено и кротко као да је то само неки неспоразум што они још нису постали сасвим блиски и што га директор још није помчловао по подбратку.
Директор је зачуђено слегао раменима:
— Молим, ко сте виг
=— Не наслућујетеј — ликовао је Мата, мотрећи какав ће то силан преокрет да произведе у директору. — Онај што је
написао песму: „Твој ро н", то сам — ја! У: „Твој рођенда Љубиша МАНОЈЛОВИЋ
ај аи Одговорни уредник _ Драгут
Поштански фл 252 " Штампарија „Борба" — Београд Кардељева 3, Рукописи се не враћају
Судбоносног дана Мата се пробудио рано. Хтеде брзо да
Шшолајић • Улица Драгослава Јовановића 1-1У • Телефон 20-443 " Чековни рачун 103-903222