Agrarna politika

У Немачкој је после рата, 10. маја 1920, донесен за целу државу закон (Reichsheimstattengesetz), који Рајху, областима и општинама даје могућности да стварају мале поседе за породичну експлоатацију , у пољопривредне и повртарске сврхе. Они се не могу ни делити ни отуђивати, ни. оптеретити без одобрења онога тела које их је створило. И у наслеђе се могу преносити само као таква. Овај закон је остао скоро потпуно

непрпмењен. У Аустрији и Немачкој, практикована је после рата једна занпмљива установа: обнављање сељачких газдинстава, т. ј. враћење у посед сељака оних земаља које су они пз буди којих разлога испз г стили из својих руку (Wiederbesiedlung). Да би га обезбедпли од поновног губптка, аустрпски закон од 31. маја 1919 предвиђа да се дотичан комад земље за 50 година не може продати без одобрења аграрних власти. 1

3. Регулпсање наслеђа. Поменули смо већ прусш закон „затвореним имањима“ од 1874, који наређује да се код суда води регистар не по парцелама, већ по целим имањима (Hoferolle), и да се ова могу наслеђивати без тестамента само као целине. Али такво уношење у регистар није обавезно; оно је факултативно: то је, дакле, препорука а не наредба властн како треба поступати. Осим у неколико пруских државица и две-три друге, овај систем није имао примене. За рентна добра настала из колонизације Пруска је касније (1896) усвојила други систем; обавезно повлашћено наслеђивање, а нешто слично увела је пре тога и бивша Аустрија (1889). Овде су то усвоЈlше само оне провинције гдејевећ постојао обичај неподељеног преношења у наслеђе. У опште су ови прописи имали слабог успеха. У крајевима где је становништво навикло од старине да посед дели, ништа га није могло натерати да чини друкчије. У крајевима пак, где се имање ни по обичају није делило, отац би већ за свога живота предао имање једноме од синова (Gutsiibergabe), док би себи резервисао „издржавање“. Неподељено наслеђе имало је, затим, више успеха у заосталим крајевима Тирола, Галиције и Буковине, док о томе није могло бити речи у културној Далмацији, Приморју и Крањској.

У Француској, више воле да огракиче пород на једко или двоје деце, него да повласте једног наследника а остале лише н отерајуод куће. У Енглеској, ова установа је надживела све реформе, и можда је она један од узрока што су Енглези продрли у свет са својом емиграцијом, и што су њихове жене прве ушле у индустриски и јавни живот: главни наследник би остао на имању, а остали би, са нешто новца, отишли у колоније или у град.

1 0. Swart, ~lnnere Kolonisation", Grundriss, IX, стр. 33 —78 и Eduard Wegener, ~Agrarverfassung 11“, опет тамо, VII, стр. 171 —186.

292

СЕЉАЧКО ПОРОДИЧНО ГАЗДИНСТВО