Agrarna politika

пољопривредне кризе било да је у питању кредит или уновчавање оно боље издржава. И то важн за обадве врсте сељачких газдинстава; за примитивно, које се стеже, лако ограничава своје потребе, јер их нема много; за модерно, које онда више запне и ограничи се на најнужније, а нема да плаћа радну снагу. (Једино велике камате могу да га удаве, ако му не притекне у помоћ јевтин кредит.) У тешким приликама, сељачко газдинство се увуче у себе, док прође олуја. Оно то може, јер његов главни предмет није производња за т.ијацу ни главки циљ профит. Чак ина највишем ступњу —који је достигло у Данској, Холандији и Швајцарској оно не престаје да има за предмет: исхрану породице-, за циљ: лакши рад и бољи живот; а као главну бригу: добру годину. На нижем, средњем и вишем ступњу, одржање породице јесте једино важно. Ту газдинство у опште није никакво предузеће, већ само економски вид сељакове породице.

Оно је управо саставни део породице. Када, на велики Празнпк (Бадњп Дан, Божић или Ускрс, како у коме крају), деле чеснпцу са новчићем (паром), сељаци поред свпх чланова породице одвајају по један комадић за земљу и за стоку. Сељак, земља и стока, tno су управо чланови једне породице, пре него елементи једног предузећа. Муж је Сељак, она стара п вечито свежа фигура, нагнута над грудом, коју оплођује својпм трудом, својом бригом и својом љубављу. Жена је Земља, предмет напора, пажње и марљпвости сељакове. Прудон, са својим ретким осећањем за економску стварност сељачких и ситно-буржоаскпх средина, каже: «сељаци -сувезани за земљу законским браком>>. Впше песник, псторичар Мишле каже: «земља је њпхова љубазница». Чељад, то је Стока, животпње које порађа и гаји сељак, еа којима болује и умире. «Хајд, сине!»каже он волу или коњу, и то у његовим устима нијепразнареч. Породични однос, дакле,однос инстинктиван, прпродан, који се током целе историје васпоставља. Сељак тражп земљу, жуди за њом као Орфеј за Еуридиком, налази је и губп у току векова, да је опет нађе и споји се с њом у законитом и индивидуалном браку. У законитом, јер је тако најсигурнији да му је не могу отети. У индивидуалном, јер хоће да је има потпуно и без ограничења. Да овде имамо посла са једном елементарном шрашћу, докази су''

многобројни; сељак неуморно ради свој и гори од пожуде за комадом у туђим рукама, преплаћује лудо парцеле, крвави се и губи главу ма међама. Код романских народа, тај партикуларизам и индивидуализам је јачи; код германских и словенских он је, рекло би се, нешто слабији, или се бар манифестује групно: ређе се каже „моје“, чешће „наше“. Али и ти народи пролазе кроз индивидуализам: цепају

297

СУШТИНА СЕЉАЧКОГ ПОРОДИЧНОГ ГАЗДИНСТВА