Agrarna politika

се крвне задруге, руши се „лшр“, деле се синови после очеве смрти. Сељак има урођену страст земље, своје земље, и да би њу добио

или сачувао готов је на све уступке и на највеће жртве. То су добро уочили сви интелигентгГи управљачи, државници, војсковође и политичари; искоришћавали су ту сељакову слабост. Кад год је једна држава билау кризи, управљачи су се обратили сељацима. Као мамац су испред њих ставили женку-земљу, својину над њом. То срество никад није омануло; сељаци су, да би дошли до земље или да бц је сачували, увек извукли кола из блата. Сви велики реформатори покретали су аграрно питање, тражећи да се васпостави брачна веза између сељака и земље, Али, све до 18. века, то је било изоловано, повремено,везано за случај увиђавног владара и далековидногдржавника. Читаве класе до тога сазнања нису долазиле. Тек буржоазија, најинтелигентнија класа која је икад управљ.ала светом,—разумела је сву важност природног нагона сељаковог, и ставила га је у покрет. Успела је да сељацн стану радити кахо никад ни.су: да производе сировине и да дају људе, а с друге стране да купују фабрикате и узимајуновац санајвећимкаматама. Одиста: нико не продаје јевтиније, не купује скупље и не плаћа боље него сељак-домаћин, мали сопственик: „свој газда“ и свачији слуга. И нико није мирнији поданик, лојалнији грађанин, бољи војник, ревноснијн патриота.

То је слободна својтшаначпнила од оних сељака за којеСтолипин рече у сред Дуке једном посланику што је протествовао за некога мужика: «Ви не знате за кога се заузимате: то су полуделе животиње,које можете обуздати само страхом. Ако им дате слободу, поклаће цео свет; мене, вас, и све оне што носе капут!» Тако је мислио о сељацпма реформатор Столипии, отац аграрне реформе у Русији. А како су о њпма мислилп помјешчици, спахије, аге, бегови, бојерп, чптлук-сајбпје, п сва племепита и витешка господа пз Средњег п Новог Века, - то знамо из исторпје сељачкпх блтта: за једну племпћску главу скидало со 10 и 20.000 сељачкпх.

И ево где те бруталне, жпвотињске, апатичне, анархичне, ропске п рушплачке, лење и гневне сељачке масе постадоше тихе, благе, конструктивне, вредне п љубазне, само зато што је задовољена њихова глад земље, што су се најзад венчалп са земљом. То је разумела буржоазпја, п она је тај брак спровела току 19. века, кад је сама бпла у најбољој снази, при потпуној луцидности мозга. Зацело, она је то учинила у своме ннтересу: требало јој је хране за њене градове, сировина за њену индустрију, војника и порескнх платаца за њену државу, потрошача за предузећа, дужника за њене банке.

Као и свдка страст, глад за земљом је у великој мери једно слепило. Само се тиме могу објаснити све противречностн које толшсо

298

СЕЉАЧКО ПОРОДИЧНО ГАЗДИНСТВО