Agrarna politika

посед; наиењени су пољопривреди као таквој и свииа пољопривредницима. Нарочито је тако било у почетку: на пр. немачки ландшафти, једнаод првих јавннх организација пољопривредног кредита, или окружне штедионице у Србији 70-тих година, и т. д. Тек у новије време, у Европи после пољопривредне кризе, у балканским земљама после Светског Рата, почела је држава, директно преко својих органа или комбиновано са приватном инициативом, да пружа кредите ситним поседницима под повољнијим условима него што би иначе могли добити. У највећем броју случајева, међутим, показало се да је у свима земљама где је банкарство још примитивно и експлоататорско, кредитно задругарство најбољи облик за кредитирање сељачких породичних газдинстава, као што је оно један од најбољих начина да се она очувају и унапреде.

Из читавог низа питања која се постављају у овој врло сложеној материји, истичу се нарочито четири, која ће бити предмет нашег ближег изучавања: 1) особености пољопривредног кредита; 2) разне врсте кредита; 3) организација пољопривредног кредита у поједишш земљама; 4) јавне кредитне установе у нашој земљи.

I. Особеноетп пољопривредног кредита.

Пољопривреда је кредитом почела да се служи доцније него остале привредне гране. Али то није једина особеност овога кредита. Има их још, које чине да је пољопривреда у погледу кредитирања не само трговини, индустрији и банкарству, већ и занату: 1) она се и задужује и одужује под неповољнијим условима; 2) њен кредит је скупљи; 3) за сељака је кредит опаснији него за друге привреднике. Ове особености су и бнле узрок што су од најранијих времена многи реформни покрети били везани за раздужење сељака, чак и у доба када није било новчане привреде, већ се задуживало у натури.

Те особености пољопривредног кредитаимају многе узроке. Г. др. Прохаска главни узрок «трагичног положаја пољопривреде», нарочито зз време натуралне привреде и у првим временима новчане, види у томе што она располаже са кеарним производима који се не могу чувати, штедети, «тезаурирати». Сви други могу да чекају бољу цену, да штеде и гомилају сувишне производе; пољопривредник мора да продаје у једном одређеном року. Тако је, по др. Прохаски, пољопривреда постала непоправљиви кандидат презадужености, који и после казне опет пада у исту грешкуЛ Тај општи узрок њеног инфериорног

1 Д-р Људевит Прохаска, „Земљораднички кредит“, Економист, нов. 1924.

309

ПОЉОПРИВРЕДНИ КРЕДИТ