Agrarna politika

а продавали су управо мизерно: само голу сировину, намало, изоловано, најчешће у невреме и у бесцење. Сељак се откинуо од старе заједниде, која му је обезбеђивала бар један животни минимум; упао неспреман у вртлог новчане привреде; радио је више него икад, а остајало му је мало; протурао кроз руке много новаца, а увек оскудевао у новцу; свака несрећа га је изненађивала : задуживао се и сиромашио. Једна по једна, државе су спроводиле аграрну реформу и ослобођавале своје сељаке, делиле земљу и колонизовале ненасељене крајеве; пољопривредна техника се усавршавала; производња је непрестано расла; коне курената је било све више: борба за опстанак свакога сељка посебици читавих националних група бивала је све тежа.

Шта радити? Неке државе су разумеле опасност,ипочеле су прилично рано са аграрно-политтким мерама, са субвенцијама и кредитом: Швајцарска, Француска. Друте су одлучко жртвовале сељаштво и развијале индустрију: Енглеска. У неким опет земљама, пртатна инициатива је узела да оргакизује сељаке за само-помоћ: Немачка, Данска. Као и све велике ствари, формула за спас сељака је проста: наслонити cs један на другога. Али до тоганије било лако доћи. Требало је да се истутњи партикуларизам; да свако увиди како је слаб и беспомоћан кад је усамљен. Адо тога сазнања се долази само искуством, и то личним и болним искуством. Зато се кооперација, задругарство јавља тако касно, и то најпре код оних који су се најраније ослободили феудалних веза и ушли у новчано газдовање. Она се не надовезује на првобитне заједнице и природне везе, већ долази да поправи несреће које наноси новчана привреда, слободна утакмпца и капиталистички систем. Она није, и не може бити, наставак примитивне комуне и породичне задруге, већ је реакција на модерни либерализам и индивидуализам. Задруга је била природна, то значи спонтана и обавезна; кооператива је вештачка, свесно створена и слободна.

Код нас, само пм је име заједнпчко (задруга), хгааче су две потпуно разлпчпте установе: једна ie прошлост, друга будућност; задруга-кооператива диже се на рушевинама задруге-кућнв заједнице. Идеја утопиота је бпла добра: место мира дати колектив, место задруге - «задругу». Али као п све претече, они су ишли брзо, брже него време, и брже него што се развнја душа обичнпх људп. Обрнуто од онога што су они очекивали, задруга не помаже «задрузи», већ јој смета: највише кооператива има онде где је одавно умрла задруга, у Словенпјп; најмање, или нимало онде где постојп не само задружна, већ и племенска организадија, у Албанији и Црној Гори.

Слпчам однос постоји између броја сељака и броја земљорадкичких задруга. Тај одаос није у.чраван, већ обрнут: најмање задруга (ке-

378

ОРГАНИЗОВАЊЕ ПОЉОПРИВРЕДНИКА