Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

Србима. У Печују је било, у тај мах пуно мобилизираних. који су лежали на калдрми, зловољни и готови на сваку демонстрацију. Кад су дошли у Печуј — прича онај наредник: нашем: — тамо пуно народа. Кад приметише заробљене Србе, почеше се гурати око вагона и гомилати. ДочекашеСрбе на руке, бацајући их и ударајући по њима, уз грдње M' псовке. Још рече наредник, да је озлојеђење на Раце у Печују страшно. Не верује да ће нас живе провестн кроз народ. Ми смо у купеју слушали разговор између два наредника.

Кад је воз кренуо, ја сам рекао нареднику, да сам чуо: разговор са оним другим наредником и чиним њега одговорним за наше животе.

На ближој станици силазио је наредник с воза и пшао у телеграфско звање. Сигурно је што јављао у Печуј.

Кад смо стигли у Печуј, била је већ поноћ. Воз се за– уставио изван станице и по наређењу нашег наредника, ми сиђосмо с воза. Ту су нас већ чекала затворена кола из апсане, у која седосмо и пођосмо у варош. (Ово је била наша срећа, што је човечни наредник овако расположио. Са станице чуо се страшан урнебес и вика. Тамо је мобилизиран народ чекао, да се свети нама, као да смо ми изазвали рат!

Кад се гомила уверила, да смо ми испред ње умакли, крене се са страшном виком и псовкама за нама. Ми смо у коли слушали страшне претње и псовке. Гомила је бивала све већа, како је улазила у варош. За нама се таласао народ као море, само да нас запљусне, па да нас више нема!..

Кад се за нама затворила капија затвора судбеног стола, и ми се са силазисмо с кола, чула се већ вика и дрека бесне светине, која је већ лупала капију, претећи, да ће је провалити. Но жандармерија, а сигурно и војска чинила је напољу своју дужност. и за кратко време настаде мир пред капијом. (Овако је апсана постала спасење и склониште наше. Она нам је сачувала живот испред побеснеле, озлојеђене масе, која је тражила да пролије крв „рацку“, и да се на нама свети за мобилизацију! Ово је сигурно све било удешавано овако, да се разбукти мржња на Србе, још пре поласка војске из Печуја. Ово се потпуно и постигло. Ова војска из Печуја ишла је управо на Шабац.. Бес Мађара: беше страшан! Сви су били у свом бесу уверени, да ће „до ручка" евршити са Србијом! Сви су горели од жеље, да лију „рацку“ крв! Заиста се није могла згодније распалити озлојеђена маса, но што се распалила овим апшењима и дотеривањима невиних Срба у Печуј! Сваки влак је доносио гомилицу похашшених Срба, и онда се увек понављале описане сцене, све у жешћој и жешћој форми. Ми смо били црвена крла, коју су износили пред озлојеђени народ, да га још више раздраже и разбесне, разнашајући уз то најфантастичније приче о нашим кривицама,.

прота Стеван Михалџић.

ИЕ