Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

„Имали смо времена да све видимо, чујемо, осетимо, у" маломе, све перипетије рата; да гледамо прве заробљенике — кршне Личане; да са страхом посматрамо како наши војници — рањеници у агонији издишу; како појединци, теже“ рањени скачу с кола и луде; имали смо прилике да из близа учествујемо као посматрачи у првим борбама, које је наша војска са „Швабом“ имала, и да видимо оно наше прво повлачење п после онај први крах ћесарових хорди; да гледамо прва аустриска недела у Завлаци, Кривајици, Брезјаку, недела која су достојна само варвара из Средњег Века.

.. „Полако смо се привикавали на живот у Завлаци и на удаљеност од својих. Брзо нам је обично било слушати писку и лелек, грмљавину топова са „Граца“, гледати како аустриски аероплани „као гаврани“ свакодневно лете изнад нас пи својим клопарањем принуђавају нас да излазимо из шатора H да их посматрамо, спрдајући се на њихов рачун.

Први авгусг донео је велике промене. Дан је био необичнији него сви ранији. Зором се чула страховита канонада, која се све више и више ближила Завлаци, Потајна слутња поче нас обузимати. Још кад се чу да су Аустријанци у масама кренули Крупњу, све се наједном утиша, тробна тишина завлада Завлаком. Бежанија јатомице тискала се и одмицала ка Ваљеву, комора тромо следовала јој је. У атмосфери осећала се тежина, облаци црни гомилали су се, киша тек што није пала.

Око подне од Ваљева поче по групама пристизати Танкосићев одред л без задржавања оде ка Крупњу, где је ситуација била критична. У четничком поретку видех доста својих познаника и другова, између осталих и неколико лепих Далматинаца, које чешће сретах у Београду п у Народној Библиотеци. Свима одлакну у души при погледу на овај одред који хиташе у борбу, у смрт. По подне прође кроз завлаку ужурбано и један батаљон; и он оде ка Крупњу. С највећом запетошћу очекивали су се извештаји. А бежанија је и даље одмицала. Артиљерија је све интензивније грувала; пешачка и митраљеска ватра беспрекидно се чула.

Око три сата по подне пуче глас да је Крупањ mao m да непријатељ наступа ка Пецкој. Потврде томе гласу није било, Али пут од Крупња ка Завлаци, којп се црнео од коморе која се у хитњи повлачила, речито је говорио да има нечега кобнога у ономе што се чуло. Са комором су пристизали у групама пешаци, а поче се помаљати и по који четник из Танкосићевог одреда. S

Киша поче да лије. Комора нагрну ка Ваљеву. Наста једна ломљава и паклена вика; све је хтело да бежи а одједном се'није могло. А нико није смео остати. Душевна депресија била је обузела све духове; мало је људи било који су били свесни положаја у коме се налазе. Са одапетим

2»

==