Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

dovoljno podignut. Svaki je tada ubedio sebe da može da vuče klipka sa ćesarovim vojnicima. Raspoloženje u zemlji nije opadalo: nada se nije sSubila. Posle Kumanova i Bregalnice teško je to bilo i zamisliti,

Međutim trajanje rata, koje je svakog dana nagoveštavano prilično je mutilo spokojstvo našeg sela. Govorilo se o tome kako se ovom zapletu ne može sagledati kraj.

Vojna slagališta bila su prilično ispražnjena; municija je озефпо nestajala. Moral u redovima bio je počeo da pada odmah posle bitke kod Gučeva.

Naši upravljači predviđali su teškoće koje su nas očekivale. Morali su da. priberu srestva u ljudstvu i u naturi; morali su ршеш štampe i rainih relacija da ulivaju nadu u dobar kraj. Morali su da pribegnu krajnjim merama. Zato su odmah krajem avgusta, posle prelaska našeg u Srem, pozvali sve đake rođene 1893. i one starije koji su bili odložili vojnički rok zbog školovanja. Nekoliko naraštaja, čitavo kolo, cvast mladih, krepkih, idealnih ljudi, sleslo se 1. septembra u Skoplje, na odsluženje đačkog roka. Svi đaci regrutovani i sposobni za vojsku, poletali su na poziv Vrhovne Komande, došli su u Dušanov grad da se obuče rukovanju puškom. Nije tada bilo drugih đačkih jedinica osim čete; tlo Je značilo da se praznina ı u starešinskom kadru osećala naročito u pešadiji. Ofanziva u Sremu, borbe na Mačkovom Kamenu i Gučevu, proredili su dosta starešinsko osoblje. Moral kod vojske, počeo je da opada naročito po zauzeću Valjeva. Naše irupe povlačile su se polako ka Rudniku. Pritisak Austrijanaca osećao se sve više i više, naročito zato što je kod nas bilo nestalo topovske municije. [Zna se da naš vojnik pešak čini čudesa kad čuje grmljavu topova iza sebe),

| ___U lakvom stanju stvari osećala se i u zemlji pometenost.

Narod je brižno išćekivao vesti sa bojnog polja. 1 ако su se pravi događaji dosta prikrivali, masa je osećala dušom da stvari nekako ne idu. Vlada ı Vrhovna Komanda učinile su tada sporazumno poslednji korak, a to Je naređenje komandantu đačkos bataljona u Skoplju da se redovi — daci proizvedu za kaplare i pošalju odmah na front,

1 31. oktobra oko 7 sati posle podne, komandant bataljona, kumanovski junak pok. Dušan Glišić, ukario je đake na Jednom vidnom mestu iza kasame, da im saopšti očekivanu vest: „Mojnici, — otpočeo je on glasom koji je zvonio i uzbuđivao, vojnici, kucnuo je ćas, Otadžbina je u opasnosti, ona vas poziva na branik. Budite njeni dostojni sinovi. Još večeras pripremite se za pul. A sutra rano u redovima na Željezničku stanicu..,..“

Radost njihova bila je neopisana. Upravo to je bila jedna vrsta zanosa gde prestaje razum. Iz hiljade grla odjeknulo je živeo! Napred! Sam komandant bio je poražen. Sa jednim osmenom koji je odavao sažaljenje, on Je, na to urnebesno klicanje, jedva ćujno odgovorio.samo ove reči: „E, deco, deco!“

21