Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925
„Швабе“
„Оца сам изгубио у рату. Пао је од њихове руке. Живео саму ду са мајком п братом, који је био старији од мене. Кућа нам је била крају вароши, на путу који је водио у касарне, где су биле смештене авне трупе аустријске војске.
Брат је, после очеве смрти, постао чудан и увек суморан. Мајка је стално мислила о њему пи наваљивала да |0] каже своју бољку, која га мучи. Једном он рече мајци:
— Мајко, неизмеран је мој бол, кад помислим да су Швабе убиле оца и када гледам свакодневне њихове зулуме. Чини ми се да ћу препући од бола.“
Мајка га дуго умириваше и тешаше, али све беше узалудно. А баш се у то време прочуло по граду да су виђенији и одважнији младићи поубијали стражаре и узели из магацина аустријско оружје, па се затим изгубили ју гору.
Једнога дана нађем брата у соби. Стоји крај прозора и замишљено гледа на улицу.
а
27)
p 3
|:
–
— Брате! — ословим га изненадно. — Шта јез — трже се он. — Да ниси болестанг — упитам га. — Увек си тужан!2
Он ме дуго гледаше. Лице му побледе, а на уснама заигра тих осмејак.
= Види, види! – рече он и показа на улицу. — То мене болии разбуктава крв...
Четири аустријска војника водила су једног свезаног сељака, коме је лице било све модро и изубијано. За њима је ишла једна жена и болно викала, кршећи очајно руке:
— Пустите га, пустите! . .. Он није крив. — Глас јој је био тужан, дрхтав. Чинило ми се да долази из гроба — Господе, Господе, помози ми!“ — виче жена још много бол-
није и пружа руке свезаном сељаку, коме су капале сузе на сувоњавом, измученом лицу. Један мали, обријан војник грубо поче затискивати сељанки уста:
= Но, ви једном шутите, BIH nocanaH! — рече он. Али жена поче и даље кукати. Тада војник извади тупу сабљу и поче је ударати по рукама, које она пружаше већ удаљеном, свезаном сељаку.
Гледајући_ тај болан призор брату усне почеше JOU 0 а лице му доби бледу боју. Очи су чудно гледале, претећи.
— Швабе, ох те Швабе! рече он дубоко уздахнувши и удаљи се из собе.
И тога целог дана био је узнемирен. У вече га већ беше нестало.
Смркавало се. Киша је падала као из кабла, а снажан ветар помамно фијукао. Прозорска окна су лупала и претила да ће се разбити. Лежао сам болестан. У соби је тихо пуцкарала свећа. Мајка је седела крај ње и плела нешто. Кад-кад би дуго гледала у какав било предмет и нешто премишљала. Потом би дубоко, болно, уздахнула.
Сине! — прозбори њен слаб глас.
Ја сам ћутао. Некаква сила ме заустави да се одазовем мајци. Сигурно бол, који би она приметила, и онда би јој било теже. Овако је боље ћутати и правити се-да спавам, да би њој било лакше самој туговати.
Шћућурио сам се у постељи и кроз плач почео мислити. „Где ли је братр“ „Да и њега нису убиле Швабе као и оца или онога сељака2“ И при тој помисли тело ми задрхта, а очи још више почеше квасити сузама покривач.
Наједаред киша се удвостручи. Пљусак поче Јако ударати о про-
оре, претећи да их сваког часа разнесе. Ветар је фијукао те ми се
65