Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925
чинило да из тог фијука разабитам слабе гласове оца п брата траже помоћ, заштиту. Страх ми се увећа. Дрхтао сам као у гро
— Мајко, мајко! — узвикнуо сам. | |
— Шта је сине. :
— Majko, MajKkO, где Cy OHH?
— Који, сине2
— Они, мајко, они — „швабе2“
= Далеко, далеко су они, сине!
Мајка ми метне на чело мокар убрус. Осетио сам да ми је лакше. Она је плакала. Из крупних упалих очију падаху велике Одједанпут она се трже и упре разрогачен поглед на врата. Видех намс“ како јој се на лицу навуче велики страх. Јасна лупа чула се на вратима.
=— Ко јез упита мајка гласом као из гроба.
Лупа се понови јача, снажнија.
— Ко јег понови мајка, а реч јој застаде у грлу. Она полако, као утвара приђе и отвори врата. У собу покуља талас кише. Убоше л аустриска војника. Један је био униформисан, а други не.
Мене страх савлада. Тело ми је дрхтало, очи се замаглише, Уне формисани ослови мајку:
— Ви сте коспожа Лазич>
— Да — одговори дрхтећим гласом мајка.
Војник поче разгледати собу. Погледа и испод кревета
Официр продужи:
— Коспожа, ваша је син једна велика лобов. Она је тела красти тржавна муниција.
Мајка зарида и паде на кревет.
=— Шта, мој син лопова! — чуо се њен слаб, врло слаб глас
Официр поче нешто говорити војнику.
Војник приђе и грубо поче вући мајку вратима.
— Коспожа, ви морате ичи у шудг рече он.
Ухвати ме вртоглавица. Некаква црна магла паде ми на очи... Чуо сам само мајчин глас и нисам више ништа знао о себи — — — -
ср
Била је још ноћ. Киша је запљускивала, а ветар је безумно ковитлао по улицама. - .
Прво сам осећао велику зиму, затим сам почео дрхтати, осећајући јаке болове по телу...
Погледам око себе... Распознам познате куће... Откуда ја овде . .. На киши... У оваквом стањуг Као кроз маглу почињем се присећати ... Да — ла, сећам се.
Мајку, ох мајку, су ми одвели тамо, где је отац и где је брат .. Мајку су извукли из куће. Тукли су јеи мучили, а ја сам ишао
за њима ... Но снага ме је издала, те сам сада овде пао на киши... Чуо се бат коњских копита и говор неких напитих војника. Осетих огроман бол у.телу ... Коњ ме је згазио . . . Бол. .ах..бол!..
Зајаукао сам, а на јаук одговарао ми је сатански смех Швабе: ... — Местај, тесај, Serbie! Опет сам губио свест... . Киша је лила и све је било мрачно и пусто као у гробу. Дозивао сам и вапио. А пијани пи обесни непријатељ је ликовао: „Месај, megaj Serbie!“ Десимир В. Лазаревић
Сталност
„Жено, казуј море, муж где ти је скривен! Реци макар једно „хоћу“, једно „каш ћу!“ —
А жена с дететом — кип од бронзе сливен Ћути, — „Незнам, незнам“ — само усне шапћу.
66