Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

'biograliju Miletića, koja je irebala stojati pred člancima. Nju sam dovršio 26 jula u jutro. Tek sam napisao poslednju rečenicu, kad čujem da su u Pančevu počela hapšenja.

Toga dana sam uhapšen ı ja. Valjda 31 jula 1914, odvedeno je na 170 Srba iz Pančeva ı okoline, sa dva ili tri Ruтипа u tvrđavu Arad, ı ja sa njima. Na putu, u Тепизуаги 1 Aradu, video sam razdraženu svelinu koja Je manifestovala krvožedni svoj patriotizam nasrtanjem na, u ogromnoj VEĆINI, nevine ljude koje je dvostruki kordon vojnika vodio u kazemate. U aradskoj tvrđavi sam imao prilike konstatovati da mnogi sainternirci ni malo nisu zaslužili to odlikovanje. Bilo je onde dosta rđavih Srba, i slupih Srba. Odmah prvih dana njima je komandant tvrđave, Hegediš, rekao da su zbog mene internirani {on je neprestano dobivao telegrafske naredbe da me sasluša; pri jednom takom saslušanju me valjda samo zato nije tukao, što sam pred njim stajao bez straha i miran kao Isus.) Otud, iako je u tvrđavi bio moj dobri prijatelj dr. Dušan Bošković, kao i drugi, mlađi, meni nije bilo mesta među njima, i bilo je za mene pravo izbavljenje, kad su me, 10 avgusta, odvojili od ovog drušva ı odveli me u segedinski državni zatvor, da onde izdržavam kaznu, izrečenu mi Još u jesen 1913 godine: šest теseca. Tako sam još jače bio izdvojen od naroda. Jer, u državnom zatvoru zatekoh svega jednog Srbina, Vrščanina Zlatanovića, nekakvog pisara koji je upravo dovršavao kaznu od, mislim, dve godine, izrečenu mu u dane balkanskos rata radi tobožnje špijunaže, Avgusta meseca još smo smeli čitati mađarske i nemačke novine; ali, posle ruskog upada u Bukovinu ı Galiciju, zabraniše nam i io, Iz jednih segedinskih novina, Friss Hirek ili Friss Ujsa&ag, koje su mnogo pisale i o mojim parnicama, čitao sam i o hapšenju gospođice Terke Lungulove, o njenom junačkom držanju pred žandarmima. Po godine kasnije, video sam, u kapeli kaznione Csillag, čestitoga Joj oca, pogurena, mršava, ostarela, Citao sam u tim novinama i o vešanju u Petrovaradinu, a onda nam zabraniše ı taj kontakt sa svetom.

U зевефтзкот državnom zatvoru sam ostao nekako do septembra 1915. Za to vreme, dovršene su još čeliri moje parnice, i donele mi još pet godina ı deset meseca državnog zaivora; za to vreme, u laj zatvor su ulazili i izlazili poneki Srbi, Ali Je među njima redak bio onaj koji bi došao od kuće: Jaša Tomić je došao iz internacije, Dr. Dušan Bošković skoro isto tako, Dr. Branislav Stanojević iz zatvora u Temišvaru, Vladimir Dakić iz Bele Crkve. Od kuće je došao Mata Kosovac. Ali je starac bio tako prestravljen da nije smeo u Melencima da čita novine, nego došao da nas pita: šta je novo na fronlu. A nama često prolazile nedelje dana, a ni krpice od novina ne mnabavismo.

Svoj državni zatvor sam dovršio u Sombathelju. Onde je samnom učinjeno ono Što pre toga s Jašom Tomićem: na vrata

89