Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

Јецаји села

Пролеће ново. Тугом шуме гране "У белом цвету... Жеже сунце сјајно... Но њиве стоје још непреоране,

Јецају мукле тужно и бескрајно.

Диго се свуда бујан коров густи, А људи као да се сунца крију; Домови бели као да су пусти Над њима црни барјаци се вију.

Јесен је зимус сва пропала родна, Напољу трулећ' необрана, зрела; Села су пуста, убога, бесплодна, Јер нема више снаге старих села.

Са плугом скоро нетакнутим, старим, На родној земљи, пуној снаге свете, Ору, одмичу с вочићима малим Слабачка жена и нејако дете,

Отишао је давно из свог села;

За њим у тузи родна груда оста. Јављао се. је из последњег боја Сад само нада да ће доћи оста.

ЈЉуди и земља све чека на њега... Сумор попао свом тежином трајно. Све стоји чезне још непреорано, Јецају села тужно и бескрајно. Коста Миливојевић

1914—1918

— Мајо изротепа —

Sta mogu ja znati o našim narodnim prilikama loga угеmena? Cim sam se, 30 juna 1914, vratio iz Beča, sa kongresa Jugoslovenske Nacionalističke Omladine, koji je držan tajno, pod plaštem javne proslave pedesetogodišnjice Zore, zatekao sam vojvođanske Srbe prestravljene. Vraćali su se sa Kosova i očekivali hapšenja. Pred svojim stanom sam zatekao, u Pančevu, detektiva koji je, po tvrđenju suseda, čuvao moj stan i danju i noću, Nisam imao ništa proliv: imao sam posla. Pedeset Miletićevih članaka bilo je spremno za štampu, i prve sam tabake tada poslao Slo bo di, srpsko-bunjevačkoj socialističkoj štampariji u Novom Sadu, da ih štampa. Trebalo je još dovršiti opširnu