Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

IN МЕМОШАМ

117

Међутим, несумњиво je да je Аранђеловић имао велике заслуге за право као угледан и вредан наставник, као тактичан испитивач и пријатељ својих ученика, као конструктиван радник на организоправника, па чак и као демократски дисциплинован члан тих организација покоравајући се вољи већине. Не мања je заслуга Аранђеловића као уредника и сталног сарадника Архива за правив и друштвене науке, чији je он оснивач и пријатељ цело време његовог излажења као органа Београдског правног факултета. Нарочита заслуга припада Аранђеловићу што je као професор помагао младе талентоване студенте да се развијају без обзира на њихова научна гледишта и социјална стремљења, сматрајући да ce елити не сме замерити на њеном мишљењу. Мада полазна тачка његовог мишљења није била демократска, она je дала демократске резултате. У свему ценећи Аранђеловић je као правник и као наставник извршио своју дужност и оставио бразду у нашој правној науци.

Др-

Милан Бартош

БОЖИДАР В. МАРКОВИЋ (1874—1946)

Божидар В. Марковић рођен je 1874 у Сипићу (срез Лепенички). Права je студирао у Београду, Минхену и Фрајбургу, где je и докторирао. Божидар В. Марковић je скоро четрдесет година провео на Универзитету. Прво као доцент и професор на београдској Великој школи (1901 —1905) а затим као професор на Правном факултету у Београду од 1905 све до 1938 године. Држао je катедру кривичног судског поступка. Марковић je био један од тројице професора који су у току школске 1938/39 године пензионисани на основу финансиског закона који je давао министру просвете право да може пензионисати професоре Универзитета који су навршили 65 година живота или имају 35 година службе.' Ово превремено пензионисање Божидара В. Марковића изазвало je тада велико незадовољство међу члановима колегијума Правног факултета. Њему je био посвећен цео двоброј Архива (мај јуни бр. 5 —6, 1939) у коме су професори Правног факултета изразили своје негодовање због пензионисања Б. Марковића још у пуној животној и научној снази и тиме Факултет лишен једног од својих најбољих професора. Одабраним речима и са пуно поштовања изражено je признање професору Б. Марковићу као човеку и као наунном раднику. Међутим ово није био крај његове активности. Божидар Марковић није био само научник у смислу кабинетског радника. Поред свог наставничког и научног рада у школи, Б. Марковић je стално учествовао y јавном животу. После пензионисања он још активније учествује у јавном животу. Припадао je демократској странци. Критичних дана 1941 био je позван да уђе у владу, што га je одвело у емиграцију. Умро je 1946 године у Њујорку, a његови посмртни остатци пренети су у домовину, Б. Марковић je као професор на Факултету био много цењен. У опхођењу са студентима био je непосредан и увек приступачан. Отуда иако строг, био je цењен и вољен од студената. У школи je активно учествовао у свим студентским питањима и био je неуморан у одбрани аутономије Универзитета, Једно време био претседник управног одбора Студентског дома.