Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
СВОЈИНА И ИМОВИНА
21
(такву једну заједницу означава и реч familia у свои првобитном значењу) са старешином куће који има неограничену власт. Трагови те власти дуто се провлаче кроз римско право. Но развија се робно-новчана привреда која разбија затворену кућну привреду. Упоредо с тим процесом нестаје и старог, формализмом оптерећеног jus civile-a и развија се оно римско право „простих робних произвођача”, како га je Енгелс назвао (8), која ће служити у XIX веку као узор модерним буржоаским кодификацијама. У тој -новој фази римског права, т. зв. класичног римског права, основна установа je proprietas. То je у римском праву нова категорија, то je својина робе. И тек тада када се појављује та врста својине, појављује ce и категорија имовине. Код ранијих облика присвајања не само да нису јасно искристалисана ова два појма, него нису јасни ни појам субјекта и објекта права, ни остали појмови који he постати основне категорије грађанског права. Тако например за дутове у том старом праву лице одговара не само својим економским добрима него и својом личношћу (9).
Proprietas и касније приватна својина буржоаских законика, односно буржоаских права јесте грађанскоправна својина. Она je основна категорија грађанског права. Она садржи два основна овлашћења; слободно коришћење, односно употребу ствари на коjy се та својина односи и слободно располагање њоме. Коришћење и располагање као својинска овлашћења постоје, разуме се, и у другим облицима својине, код разних облика колективне својине. Али, с једне стране, то коришћење и располагање није слободно већ се обавља по једном унапред утврђеном, традицијама освештаном или прописима предвиђеном режиму, с друге стране, као што смо горе истакли, поред тих основних овлашћења садржи и нека друга, по својој суштини разноврсна овлашћења. Коришћење и располагање предметом грађанскоправне својине слободно je зато што je тај предмет роба, тј. такав произвол који je намењен размени и чија ce вредност процењује баш у размени, на тржишту. Друга карактеристика такве грађанскоправне својине je у томе што je та својина недељива, свеобухватна и апсолутна. Недељивост значи, за разлику од неких облика колективне својине, напр. феудалне, да не постоје више скупова својинских овлашћења, различитих према разним титуларима, већ само једноврсна својина: слободно коришћење и располагање (10). Постоје и друге врсте својинских права, тј. права која се оДносе на неку врсту непосредног присвајања ствари, само не потпуног него делимичног, али то нису никакви
(8) Енгелс, Лудвиг ФоЈербах, стр. 51, Култура, 1947. (9) Чед. Марковић, Законик Хамурабија, 1925, чл. 54, 115—19.
(10) Код сусвојине имамо други случај, тамо више титулара учествују по аликвотним деловима у вршењу својинских овлашћења ко ja су међутим и овде јединствена.