Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СВОЈИНА И ИМОБИНА

25

ва и пасива налазе ce y имовинској маси, тј. у маси економских добара ко ja једном лицу припадају. Ако сада у имовинској маси одбијемо пасиву од активе добијамо чисту имовинску масу (не „чисту имовину”). Али најбитније je то што ову операцију можемо извршити само онда ако имовинску масу сведемо на новац као обрачунско средство, значи на пролетну вредност. Јер када то не бисмо учинили, ако бисмо имовинску масу сабрали само у натуралном облику, у њеној употребној вредности, добили бисмо скуп објеката својине, а не објекте потраживања из облигационих права. Другим речима, имовина, иако као скуп права и обавеза чини једну јединствену категорију, садржи у себи једну дзојноот: збир апсолутних (углавном стварних) права у имовини односи се на конкретне ствари, значи на употребне вредности. Скуп релативних права, a тај скуп je оно што je карактеристично за имовину, што je чини специфичном категоријом грађанског права, односи се на новчану вредност, значи на прометну вредност тих ствари. Према томе, ако повлачимо крајњу логичку консеквенцу реченога, имовина би била само скуп релативних, облигационих права и обавеза. По традицији, она значи скуп свих права која припадају једном лицу. У том смислу док својина на једном предмету или неко појединачно потраживање значи конкретно присвајање неке економске вредности, имовина као збирни појам значи присвајање свих економских вредности које једном лицу припадају. Имовина je и у том смислу један врло употребљив и користан појам. Али у дубљој анализи, иако je имовина присвајање, она се као појам одваја од својине као најјаснијег, најнепосреднијег израза присвајања, као присвајања употребне вредности и схваћен само као скуп релативних права значи присвајање прометне вредности.

С друге стране, употребна и прометна вредност, иако су супротности, ипак су јединства, то су уствари само два вида, два појавна облика једне исте појаве робе. Исти je случај са својином и имовином. И једно и друго je присвајање, и то присвајање истих економских вредности само у два појавна облика. Као скуп релативних права, потраживања и обавеза, она се увек прелива у другу имовину, тако да оно што je употребна вредност у једној имовинској маси појављује се као прометна вредност у другој, Ако Примус има потраживанье на купљени радиоапарат од Секундуса, ньегово потраживање се односи на једну ствар која се налази у имовинској маси Секундуса и на којој Секундус има једно апсолутно право својину; употребна вредност, апарат дакле, joui припада Секундусу, али његова прометна вредност, управо путем потраживакьа, припада Примусу, и обратно. Извршеньем уговора предајом радиоапарата та ствар прелази у својину Примуса, али цена, употребна вредност, прелази Секундусу. Релативно право се прет-