Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

26

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

вара у апсолутно и, као што су већ Обри и Ро казали (18), наступа реална суброгација у имовини (као и у имовинској маси). То je потпуыа разумљиво, jep je очевидно да и релативна и апсолутна права се односе на исту ствар или на исту количину економских добара, само у разним видовима. Зато je тачна констатација Обри-а и Ро-а да je имовина једна ~флотантна маса” (19), нешто динамично, као што и роба, размена захтева сталан покрет, динамизам.

Но ми лако можемо показати подвајање једне ствари, код уговора о купопродаји, на апсолутна и релативна права, као што лако можемо доказати двојност употребне и прометне вредности код економске купопродаје (20). Како стоји ствар код осталих уговора који су, иако немају онај значај у промету као купопродаја, ипак веома важни, а нарочито код уговора који се састоје не у давању, тј. потпуном или делимичном преносу неког стварног права, него у чињењу? Не треба заборавити да je економски узевши купопродаја сваки двострано-теретни уговор где једна странка дугује новац (осим уговора о размени који се опет може схватити као двострука купопродаја). Зајам са каматом je купопродаја употребе новца, закуп je купопродаја употребе ствари, најам радне снаге je купопродаја радне снаге, па и новчана накнада код ауторског права и других умних или духовних производа je нека врста купопродаје у економском смислу. Дакле та еквивалентност размене одражава ce, y њиховој правној надградњи, у виду двојности имовине и својине. У чистој правно-нормативној конзеквенци то се огледа у томе што je

(18) Aubry et Rau, нав. дело. стр. 340 и сл.

(19) Aubry et Rau, нав. место. Полазећи у основи од идеалистичких позиција, они нису решили проблем имовине, нису схватили дијалектичко јединство имовине, иако код њих има интересантних, можемо рећи баш диja лектичких мисли о двојству имовине. Они су имовину схватили, као што смо навели, као атрибут личности, но с друге стране су тврдили да субјект има и својину над својом имовином (стр. 353). На стр. 347 кажу; „имовина која као скуп добара има сзој основ у субјективитету, разликује се ипак од гьега: може да се замисли неки однос између лица и имовине“. Затим су тврдили (стр. 366) да имовина дужника претставља залогу за његове дугове. И та je мисао интересантна: код правнотехничке залоге као стварнога права „одговара“ једна одређена ствар одређена употребна вредност за одређено потраживање, за остала потраживања која нису обезбеђена залогом „одговара” цела имовинска маса све вредности којима дужник располаже.

(20) Као и други уговори, уговор о купопродаји може да се схвати и као економски и као правый однос. Маркс говори о економским односима када у „Капиталу“ расправља о купопродаји, најму радне снаге, зајму, закупу итд. Код економског промета преноси се економска вредност, роба. Но код купопродаје, зајма, закупа итд. као правних послова правног промета преноси се правка власт над економским добрима. Нешто више о томе смо рекли у Уводу, стр. 209 и сл.