Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

42

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

историју од великог интереса, извори не говоре ништа. Зато je разумљиво што су питања у вези са првобитним римским тестаментом заголицала научну радозналост тако великог броја романиста, који су учинили досад, и сада чине, велике напоре да посредним путем сазнају нешто више о овом тестаменту.

Резултат ових напора су врло интересантне научне дискусије које се већ преко 100 година воде и на којима су се испробали, може се слободно рећи, сви истакнути романисти света, стварајући тако низ интересантних, често међусобно потпуно опречних теорија. Ова дискусија се још увек води врло живо тако да he се ретко наћи романистички часопис у коме се не налазе чланци посвећени њему. Но и поред тога не може се рећи да je првобитни римски тестамент потпуно осветљен, ма да прикушьени материјал дозвољава да се данас у питањима у вези са њим може са много више сигурности кретати него некада.

Међу многим дискутованим питањима првобитног римског тестамента несумњиво једно од нарочито интересантних je питање слободе избора наследника, а у оквиру њега питање да ли je de cuius могао слободно, по својој вољи искључити из наслеђа чланове своје породице sui heredes.

О овом питању постоје два супротна гледишта: по једном. које заступају многи старији аутори a које има присталица и међу новијим (напр. Моније, код нас В. Корошец), de cuius ie могаослободно искључити sui из наслеђа и уместо њих именовати лица ван породице extranei heredes. По другом, које заступају све присталице т.зв. легатског тестамента (код нас К. Смирнов и И. Милић(l), присталице адодционог тестамента и нарочито присталице теорије Бонфантеа и Леви Брила (код нас М. Хорват) (2) de cuius то није могао урадити (3). Одмах ћу напоменути да сам присталица другог гледишта и да према томе не износим неко ново гледиште. Имао сам за циљ само да цело питање осветлим са неких аспеката са којих ми се чини није било довољно осветљено и тиме припремим терен за доношење даљих закључака у вези са првобитним

(1) Viktor Korošec, Zgodovina in sistem rimskega zasebnega prava, 1941, SV. I, g 97. Константин Сиринов, Поводом питања о завешталачкој слободи по римском праву, Архив за правые и друштвене науке 1921. Ivo Mllić, Око postanka oporuke, Rad Jugoslovenske akademiie 1951.

(2)Pietro Bonlante, Sull’origine dell’eredità. Builetino del’ Istitutto di diritto romano 1914. Henri Lévy-Bruhl, La fonction du très ancient testament romain. Revue historique 1921. Marijan Horvat, Rlmsko pravo 11, 1953 str. 138 1 148.

(З)Иако су сложне y питању пскључења sul из наслеђа, свака од ових теорија извлачи из тога друге закл.учке: прва да de cuius зато ниЈе могао правити тестамент ако je имао sui, друга да je тестамент зато имао за циљ да наследника extraneus-a претвори у suus-a, a трећа да Je зато de cuius j едино sul могао именовати за наследнике у тестаменту.