Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
82
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
спорним питањем, да ли je рок застаре једна или три године за тужбу ради накнаде штете, Врховни суд сматра да принцип одговорности државе није истоветан у једном и у другом пропису, јер док по чл. 40 Закона о државним службеницима држава одговара супсидијарно, дотле по чл. 10 Закона о служби у Југословенској народној армији држава одговара непосредно и самостално. Због те принципијелне раз лике одговорности државе и због тога што су ти прописи сваки за себе специјални у односу на опште прописе о одговорности за накнаду штете, нема основа да се аналогијом примени чл. 40 Закона о државним службеницима на спорни случај, те je суд првог степена правилно нашао да рок за застару права на накнаду штете према држави као правном лицу износи три године“.
Иако je овај случај из судске праксе пре доношења Уставног закона који je за све службенике прописао исту одговорност односно првенствену одговорност државе с правом државе да се регресом наплати од штетника (чл. 99), корисно je дискутовати извесна питања која се у вези са овим случајем постављају јер додирују и теориски и практично важна питана.
2. Да ли се одредбе о материјалној одговорности из Закона о државним службеницима могу аналогијом применит и на војна лица?
Није спорно да војна лица нису службеници по Закону о државним службеницима, пошто већ постоји о њима и специјалан Закон о служби у Југословенској народној армији. Али, постојање специјалног закона, који je условљен природом саме организације војне службе, не може бити разлог да војна лица не сматрамо државним службеницима, без обзира што су њихова права и дужности регулисана специјалним законом. У том погледу наша правка литература je потпуно сагласна и војна лица сматра државним службеницима (4). Отуда кад није спорно да су и војна лица државни службеници по специјалном закону, очигледно следује закључак да се у случајевима празнина у Закону о служби у Југословенској народно) армији могу аналогијом применит прописи из Закона о државним службеницима и то из његовог првог дела који обухвата одредбе, које су, како то сам Закон каже, „заједничке за све државне службенике“. Чл. 40 Закона о државним службеницима који регулише матери) алну одговорност службеника улази баш у овај први део.
Овде вал>а напоменути да у војна лица спадају и војници. Питање правног положаја војника у правној литератури je спорно. Једни писци сматрају војнике службеницима а други не. Међутим, и поред тога, по нашем позитивном праву држава би за штету KOjy
(4) Akademik Ivo Krbek, Osnovi upravnog prava FNRJ, Zagreb, 1950, str. 314. 362; Lica u državnoj službl, Zagreb, 1948, str. 21; Др. Никола Стјепановић, Административно право ФНРЈ, Београд, 1948, књига 11, стр. 4, G, 12; Др. Александар Балтић: Коментар закона о државним службеницима, Београд, 1949, стр. 29; Радио право ФНРЈ, Београд, 1951, стр. 23.