Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
ПРИКАЗИ
95
je могли отуђити под условом да нови сопственик преузме обавезе које je бивши сопственик имао према феудалцу. Ово отуђење било je условљено дозволом феудалца. Чини нам се да се овде не може говорити о отуђењу права својине у правом смислу речи, јер меропах није имао својину на земљу, већ само нека права, (напр. право коришћења) и истовремено извесне обавезе према феудалцу. У прилог тога говоре чињенице да су меропси били скоро апсолутно везани за земљу и ограничени у наследним правима, о чему др. Јанковић и сам говори на стр. 106. Поред тога, властелин je објективно могао и из неких других разлога да ограничи меропаха у његовим правима на земљу. Посебно се треба осврнути на питање односа меропаха и отрока. Отроке аутор сматра једном врстом робова чији je положај био веома близак положају меропаха. Касније ову чињеницу пренебрегава и о отроцима говори само као о робовима, не упуштајући се довољно у анализу евентуалних сличности и разлика које су постојале између њих. С обзиром да се меропси и отроци на неколико места помињу заједно у Душановом законику, било би корисно да je изложена разлика међу њима. Свакако би било тешко дати неке сасвим одређене закључке, jep je ова проблематика још недовољно испитана у нашој историографији. У трећем делу књиге писац говори о државној организацији средшовековне Србије. Нарочито су приказани улога и значај владаоца у ондашњој Србији, шегово место у дворском апарату, његов однос са властелом, као и класни характер његове власти. Владелец у феудалној Србији имао je врло велику политичку власт, он je био законодавац, врховни судија, врховни старешина војске, итд. Оваква политичка власт владаоца била je условљена његовом економском моћи. Он има искльучиво право рудних регалија, искључиво право ковања новца, приходе са својих личних имања, приходе које je убирао од себара и властеле, итд. Утицај Византије био je врло велики у дворском апарату. Taj се утицај ocehao како у организацией самог апарата, тако и у увођењу низа византиских звања и титула за дворске људе: напр. деспот, севастократор, hecap, севаст и протосеваст, лагатор, итд. Такође je доста говорено о средњовековним саборима, њиховом пореклу, саставу, значају, итд. Говорећи о пореклу средњовековних сабора, аутор се упустио у дискусију са Радојчићем, углавном побијајући његово мишљење да су српски сабори имали свој корен још у племенским скупштинама које су постојале у време досељења, као и у скупштинама ранофеудалног периода. Аутор сасвим правилно указује на корен ових сабора у већима војних старешина и властеле join из ранофеудалног периода. Ово своје тврђење он поткрепљује чињеничним матери ј алом. Он такође побија Радојчићево мишљење по коме сабори нису имали скоро никакву активну улогу у доношењу важних државних одлука, да су били тела која су акламацијом прихватала краљеве предлоге, једном речи да су били оруђе у рукама владаоца и да je владалац под ньиховим плаштом радио што je хтео. Насупрот томе, др. Јанковић сматра да су сабори морали имати великог утицаја како на подношење предлога од стране владара, тако и на доношење одлука на самим саборима. Истина, широке народне масе биле су искључене из рада сабора, а право учествовања и одлучивања припадало je црквеној и световној властели са владаоцем на челу.
При излагању питања, карактера српске феудалне државе, аутор се упушта у полемику са правним историчарима, нарочито