Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

152

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

изузетак. Значи да у том погледу нема никакие разлике између републике и одбора.

То исто важи и за друге аргументе: за ништење одлуке народник одбора и за право виших органа да распуштају народне одборе. Јер, и републичке одлуке, чак и закони, могу бити поништени (због неуставности или незаконитости у погледу савезних закона). С друге стране, и распуштање одбора није нужно везано за свойство одбора. Може оно бити и укинуто, што je у складу с нашом децентрализацијом, па нећемо зато одборе прогласити за државе. Уколико се не варамо, ни Народна скупштина Војводине не може се распустити, па ипак зато Војводина није држава.

Све у свему узето, др. Шнудерл не може да нас убеди да су републике државе, иако су несуверене. Оне нису државе јер нису суверене. Да нису суверене, пак, показаће нам и анализа оних аргумената који се наводе као доказ да републике уживају бар ограничену сувереност. Те аргументе наводи др. Ђорђевић, заступник гледишта супротног др. Шнудерлу (1). Анализирајмо их.

Пре свега, одбацимо извесну непрецизност у изражавању мисли др. Ђорђевића. Као што се из целог излагања види, др. Ђорђевић не мисли заиста да људи који мисле супротно од њега сматрају да „наш Уставни закон одбацује у целини и у сваком аспекту питање суверености у вези са народним републикама”. Напротив, Уставни закон поставља то питање, а заступници гледишта супротног од гледишта др. Ђорђевића мисле да Уставни закон одбацује сувереност република. Реч je, дакле, о томе jecy ли републике суверене по Уставном закону или не.

Др. Ђорђевић мисли да су оне суверене, додуше не потпуно, него „у извесном смислу”, ограничено, и то да имају унутрашњу а не међународну сувереност. Ми смо рекли већ да не можемо прихватити, сем условно, да се говори о ограничено) суверености, и да не можемо прихватити постојање унутрашње без спољне суверености. Мислимо да je међународна сувереност неодвојив део државне суверености.

Први аргумент др. Ђорђевића у корист те ограничене суверености јесте да су по чл. 1 Устава у Југославији суверени „народи”. Овај аргумент, међутим, није у вези с овим питањем. Доиста, по Уставном закону постоји сувереност народа Југославије, у смислу суверености нација. Заиста, националну сувереност у смислу права нације на самоопредељење има свака југословенска нација у Југославији (што не значи да je има и становништво сваке републике). Али, с једне стране, не треба мешати питање националне суверености с питањем државне суверености, а, с друге стране, сама национална сувереност код нас није, опет, никакав правки појам ни правка установа, него je чисто политички појам.

(1) У новом издашу „Уставног права“, иако нејасно, др. 'Борђевић нанапушта гледиште да су републике суверене.