Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

153

СУВЕРЕНОСТ У ФНРЈ

Најпре, иако употребљавамо термин право на самоопредељење за означавање националне суверености, ипак je ту врло ретко реч о праву у правном смислу речи. Најчешће се ради о праву у морално-политичком смислу речи. По нашем Уставу и Уставном закону национална сувереност je политички појам а не правни. Ниједним прописом није регулисано вршење тог права као правые установе нација нема свог претставника који би се разликовао од њене републике, ове, пак, немају право на отцепљење од ФНРЈ итд. И поред тога, политички посматрано, та сувереност постоји, а уставноправни поредак je у складу с њом све дотле док постоји стварна политичка воља нација да живе у оваквој држави која националну сувереност не уобличава у правку установу. Затим, по својој садржини, национална сувереност je право нације на самоопредељење, тј. на одређивање у којој he држави живети. Нација може на основу права на самоопредељење изабрати да живи у туђој унитарној држави, и тада та нација нема своју државу, па према томе ни државну сувереност. Исто тако, код нас национална сувереност би могла бити подлога за државну сувереност само оних република ко je носе характер националне државе једне нације, а не и за републику Босну и Херцеговину, где такве нација нема. Према томе, национална сувереност нема везе с државном сувереношћу, јер једна може да постоји без друге. Разуме се да се не може спорити известан значај националне суверености и за државну сувереност, али само у политичном смислу. Други аргумент др. Ђорђевића je да су у свим федерацијама државе-чланице ограничене влашћу федерације. То je тачно, али одатле join не излази да су оне суверене, a најмање да су суверене наше републике. Трећи аргумент je да су државе ограничене међународним правом а ипак им се признаје сувереност. О овом аргументу смо већ говорили. Најзад, главни аргуменат др. Ђорђевића je да сувереност република има „основ“ у суверености народа, a „матерјалну потврду“ у „праву народа републике” на националну територију, на равнолравност, самостално формиракье органа власти, на законодавна права итд. Поред тога, др. Ђорђевић додаје као аргумент и то да су републике државе, а да нема држава без суверености. Одбацимо одмах овај последњи аргумент. Тачно je да државе нема без суверености, али, или се својство државе одређује по суверености, и тад прво треба доказати сувереност дате државе, или се оно изводи из нечег другог, али тад сувереност није нужна да би било државе (уколико се сувереност не схвати као идентична с тим „другим”, а тада треба опет доказати постојање тог другог). Овако се свакако вртимо у кругу. Исто тако смо већ одбацили да национална сувереност производи сама по себи државну сувереност. Она јој заиста може бити