Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

121

IN MEMORIAM

идејама. Из тих радова изашла je његова расправа о школама у праву, о тумачењима закона итд. Друга облает којом се он радо бавио био je грађански судски постпупак. Зато je у заједници са професором Аранђеловићем издао уџбеник о српском грађанском поступку. У том погледу био je више под утицајем франдуске школе. Ту je он био против дијаметралног раздвајања материјалног и формалног грађанског права. Процесно право схватао je као услов остварења материјалног права и доказну материју je нарочито сматрао саставним делом материјалног права. Зато je у погледу важности доказа схватао слободно судиско уверење као елеменат несигурности у приватном праву. Тражио je прост, правно сигуран доказни поступак. Интимно je био уверен да je велика власт судија опасност по друштво, подвлачећи да je бољи строги закон него изненађење, те je зато објективне ситуације претпостављао субјективним. Строг формалиста у праву, професор Перић je био несхваћен од наше средине по својим политичким идејама. Од младости капредњак, носио je неку урођену мржњу према радикалима (политично убиство његовог оца). Присталица тријалистичког уређења Аустро-Угарске, сматрао je да Србија треба, под неким видом, да се у н>у уюьучи. Као народни послании у време Анексионе кризе, он се једини издвојио од целе Народне скупштине Србије, гласајући против протестне резолуције. За време Првог светског рата, у Швајцарској, бранио je и даље идеју да Аустро-Угарску треба сачувати. Између два рата доказивао je да све зло долази од распада аустро-угарске монархије, и да треба створити дунавску заједницу држава. Био je упоран у тим својим идејама и ако га je стварност демантовала и наша средина често грубо исмејавала. То je, верујем, њега руководило и у писању, апстрактном, за време Другог св"ётског рата, у корист тзв. Нове Европе, у којој je он видео остварење Паневропе Калергија. Другим речима, ишао je мимо народних жеља и имао je негативну политичку линију. Али, од 1910 године, био je далеко од практична политике. Однос професора Перића према религији такође je карактеристичан. Себе je сматрао религиозним и хришћанским социалистом. Међутим, био je противник сваког клерикалног утицаја у Србији. Исмејавао je нехришћански став цркве. Водио je борбу са Српском православном црквом против Брачног правилника и у корист тога да грађански законик регулише брачне односе. Осуђивао je религиозни моменат у грађанском праву, тако да су гьеговим интимним познаваоцима биле неразумљиве његове прохришћанске декларације у чланцима и расправама. Он им објашњавао да je за њега хришћанство филозофија панчовечанства. У унутрашњој политици професор Перић био je увек y опозицији. Као судија дао je 1894 оставку да не би полагао заклетву на измењени Устав. Био je y опозицији против Александра Обреновића и одбио позив да буде министар правде. Међутим, јавно je иступио против завереника 1903, оптужујући их за краљеубиство у чланцима у иностранству и земљи, и поднео je противу њих своју судску пријаву за дело убиства, коју je ревносно обнављао сваке године, да не застари, све до 1930, кад je Кривични законик увео апсолутну застарелост. Био je против Видовданског устава позивајући се на федерализам. Упутио je 1929 године, са другим наставницима Правног факултета, отворени проглас преко стране штампе противу завођења диктатуре. С друге стране, као чиновник, одазивао се сваком позиву владе на стручну сарадњу тврдећи да je на то по закону обавезан, и у тој сарадњи лојално je вршио стручне услуге, али je увек резервисао себи право да се огради изношењем свог личног става.