Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

што тврди чл. 1240 Code civil-a, да ли само код апсолутних, или само код стварних? Moryhe je да неко има привидно облигационо право, привидно потраживање, напр. привидни наследник. Но, иако je и то привидно право, правки систем нема потребе да му признаје самосталност, оправданост постојања као таквом, као привидном праву. И облигационо право, потраживање, je економски однос али оно знаки присвајање прометке вредности неке ствари (21), оно je само средство правног промета. Као такво, оно je временски ограничен однос који треба да се реализује у ствари, у употребној вредности. Економска власт je коначна и видљива, и за објективни правки систем интересантна само онда кад се појављује над ствари, над употребном вредности. То je и разлог што државина постоји упоредно са стварним правима, не и са облигационим. Привидно стварно право често се појављује у промету, a њену привидност, недостатак његовог правног основа тешко je доказати. Стога су потребим државина и одржај као правни инструменти. Но привидност облигационих права решава се на другом плану. За њено решавање довољни су правни инструменти установе неважности правних послова и реституције неважећих правних послова, те неоправданог обогаћења. Зато се ни у француском праву није могла афирмисати „државина потраживања“ из чл. 1240 Code civil-a. Исто je тако могуће замислити и државину других апсолутних права ко ja нису стварна, напр. државину патента, ауторског права и „индустриске својине“ уопште, ако се државина замишља као привидно право. У погледу породичних права je иста ситуадиja, и видимо да њих заиста признаје француско позитивно право. Штавише, као привидност права могуће je замислити државину и у административном праву, као што je канонско право и признавало за црквену администрацију. Државину je увек могуће замислити када год постоји једно објективно стање које дејствује спол>а, као садржина неког субјективног права. Код такве државине могућ je и одржај, тј. претварање привидности у право, фактичког стања (а у овом случају истовремено и односа који није економски) у правом признато стање. Ипак, ово не би била државина у правнотехничком смислу. Прво зато што ce најбитнији елеменат и оправдање грађанскоправне државине државинска заштита поставља сасвим друкчије, на другим принципима, код стварних права него код ових других, апсолутних; а друго зато што су стварна права најтипичнији објекти правног промета, па и одржај код стварних права мора се поставити друкчије у вези са захтевима промета, економског и правног, него код других апсолутних права. Зато се модерна права и не поводе за примером Code civil-а у погледу одржаја статуса и признају државину само у вези са стварним правима. Привидност права може да се поставља као про-

(21) Вид. А. Гаме „Својина и имовина“, чланак у Аналнма Правног факултета, бр. 1/53.