Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

14

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ворношћу: одговорност држаоца за ризик. Наиме за штете причињене код ствари (responsabilité des faits des choses француског права) наир, за штете од аутомобила, опасних погона -итд. одговара не власник већ држалад ствари (уколико су то два различила лица), одговара дакле онај који еконолски искоришћава ствар, који дакле присваја себи и економске користи коју ствар доноси без обзира на правки основ, 5. Право управљања и државина Да ли је могућа државина и у вези са социјалистичком својином? Видимо да се у историским формацијама у којима преовлађује колективна својина, па и у средњовековном феудалном праву, слабо разликује државина од својине. Разумл>иво je да се она јавља тек у буржоаском праву jep се ту, на основу робне производив и економског промета појављује и правки промет, као јединство и истовремено супротност економског промета. Тек се ту јасно кристалише државина као економска садржина права, дакле као једна целина с правом али истовремено и као његов антипод. Не улазећи овде у разне отворене и крупне проблеме социјалистичке својине, jep то прелази оквир овога чланка, можемо тврдити да социјалистичка својина код нас, у виду тзв. „права управљања“ као грађанског права има и свој грађанскоправни израз. „Право управљан»а“ као грађанско право je апсолзтгно, имовинско право, а апсолутно имовинско право које се непосредно односи на ствар, која je истовремено роба, разменљива и размещена на тржишту, не може бита друто него стварно право грађанског права. У којој мери je то стварно право ограничавано од осталих компонената социјалистичке својине, односно, да обрнемо питање. у којој мери и у ком обиму je оно грађанско стварно право, у то овде не можемо улазити. Али je оно стварно, субјективно грађанско право социјалистичког предузећа као правног лгща (као и других содијалистичких правних лица), и постоји у све већем обиму уколико јача грађанскоправни субјективитет тих предузећа (24).

(24) Правка природа права управљања спорна je и у совјетекој литература као и у нашој. Неки совјетски писци, напр. Братус, нстичу да je то имовинско право, но не смеју да повуку нужне конзеквенце из тога. Венедиктов долази у противречност кад у својим делима тврди с једне стране да je то „оперативно управљање" предузећа, а с друге стране да су то овлашћења „држања, коришћења и располагања“ са стварп која се преносе грађанскоправним уговором. Он на тај начин грађанскоправни угово)* сыатра само пуким инструментом „управл>аша“ ствариыа предузећа у правом ‘смислу те речи. Венедиктовл>еву концегадију, са њеним логичким грешкама и противречноетиыа, преузиыа у суштинн код нас проф. Раетовчан (види чланак „Наша социјалистичка изградња у свијетлу привредног эаконодавства“, Зборник Правног фак. у Загребу, 1951, стр. 224 и сл.). Он ипак узима да je то субјективно право предузећа (a тај проблем совјетски писци такође избегавају), али притом сматра да то право „обухваћа и овласт на грађанскоправне и овласт на адыинистративноправне акте" да укључује „могућпост предузимати и грађаноскоправне и административноправне акте“ (нав. рад, стр. 231). Сличну концепцију, иако у блажој формулацији износи у свои чланку „Прилог проблематнци опћенародне имовине и право управљања том имовином" Архив, бр. 1/52. Ова дефиниција je сасвим нејасна. Уствари по тој дефиницији право управл,ан,а није неко субјективно право, веН неки