Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

3

НЕКИ ПРОБЛЕМИ ДРЖАВИНЕ

право него и ма које друго. И заиста међу аустриским цивилистима постоје велике контроверзе. Док напр. Ранда у својој одличној монографией о државини сматра да се државина права може односити само на стварна права (3), Еренцвајг проширује државину и на облигациона права која имају за предмет употребу ствари, дакле на закуп, послугу итд. Но по Еренцвајгу закупац, послугощжмац, па чак и залогопримад су притежаоци, а не држаоци ствари, али су они истовремено држаоци права закупа, послуте, оставе, залоге итд. (4). Еренцвајгова конструкција je корисна за праксу jep даје и закупцу, оставопримцу и осталим лицима која по некой из својине изведеном праву употребљавају ствар, непосредну државинску заштиту, без потребе да се обрате власнику за помоћ. Али, као што ћемо касније видети, ока je теориски скроз извештачена, неодржива. Српски грађански законик у погледу државине такође je веран своме оригиналу, Аустриском грађанском законику, иако меша државину са притежашем, но у § 199 и он предвиђа и државину права те тврди „ако су ствари бестелесне, као права, онда ћеш држалац или притежалац бити, кад их уживаш у своје име“. Лазар Марковић у погледу државине права такође сматра да тај пропис треба рестриктивно тумачити и узети да се државина може односити само на она права која по својој природи допуштају трајно уживање и имају везе с неким материјалним предметом, дакле и на нека облигациона права, као закуп, остава, послуга итд. (5)Општи имовински законик у чл. 811 такође прихвата римску концепцију државине, а у чл. 814 говори о државини права. Француско право у основи такође има римску концепцију државине (чл. 2228 Code civll-a) али с јачим утицајем канонског права Француско право признаје државину само као паедан својине и службености, док залогопримца, закупца, оставопримца итд. сматра само притежаоцем. Али у француском праву, под утицајеи канонског права државинска заштита je друкчија него у аустриском ко je je везаио и у том погледу традицијама римског права, тако да француско право штили и притежаоца од насилног одузимагьа предмета притежања (тзв. réintégrande). Но док je у погледу државине која се односи 'на ствари Code civil у основи веран римском праву, у погледу државине права сачувао je мыоге трагове канонског права. Тако Code civil познаје и државину статуса у брачном и породичном праву (чл. 196, 197). Напр. ако je при закључењу брака било неког пропуста у формалностима, због чега брак не би био пуноважан, уэима се да постоји „државина брака” која

(3) A. Randa, Der Besitz nach österreichischem Rechte, Leipzig, 1895, стр. 84 и сл.

(4) Krainz-Plafl-Ehrenzweig, System des oster, allg. Privatrechts, Wien, 1923, 1/2, стр. 62 и сл. Проф. Вуковић такође сматра да je могућа детенција ствари а истовремена државина права; вид. Основи стварног права, Загреб, 1950, стр, 35.

(5) Лазар Марковић, Грађанско право, I, Београд, 1927, стр, 327, У нашој литератури то гледиште заступа и Спевец, Право посједа, Загреб, 1915, стр. 28,