Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

50

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

шина која говоре о томе да индивидуалног сељака треба пустити да се сам на своме искуству увери да ли му je корисније да ступи у колективно газдинство или да остане на своме поседу итд. Међутим и поред свега тога у пракси je врло често долазило до кршеша овога принципа. Оно се ређе испољавало у директном присил>авагьу на ступаше у радне задруге а далеко више у посредним облицима притиска, Овде у првом реду треба поменути порески систем и нарочито систем откупа. Систем пореза и систем откупа, било да су у пракси стриктно примешивали прописи који су регулисали ову материју, било да je смисао постојећих прописа погрепшо туманен са циљем да се поједине категорије сељака онемогуће као индивидуални произвођачи и да се принуде на улазак у радне задруге, допринео je да се велики број сељака одлучи за улазак у задруге, односно да у шима и против своје воље остаје и даље. Тако Кардељ у вези са овим напомише: „... Сами су тадашши економски услови погодовали стварашу радних задруга. Оне су често настајале као заштита сељака пред обавезама, којима je морала бити оптерећена у оно време пољопривредна производша” (б). И као што je у пракси било честог и неоправданог запостављања земл>орадничких задруга општег типа на рачун сељачких радних задруга и као што je било честог кршеша принципа добровољности при оснивашу радних задруга и при ступашу појединих сељака у већ постојеће задруге, тако исто je, и још више, било кршеша принципа добровольности и при изберу типова сељачких радних задруга. Они који су радили на стварашу сел.ачких радних задруга трудили су се да оснују што више тих задруга, сматрајући притом да je за нас најкорисније да стварамо задруге виших типова, пошто и радне задруге нижих типова треба, како се онда сматрало, ускоро да прерасту у више и највише типове. У пракси се догађало да су поједини срески руководиоци просто забрашивали осниваше нижих типова а допуштали су само и искључиво осниваше радних задруга IV типа (7). А уколико су сељаци и могли слободно да одлучују који тип задруге ће изабрати, није им од стране задружних активиста довољно објашшавана разлика између појединих типова задруга. Чак се догађало да je 'на појединим осш-шачким скупштинама задругарима приказиван и објаппьаван само IV тип радних задруга, а о осталим типовима се ни je ни говорило.

(6) Едвард Кардељ, О неким проблемима наше политике на селу, Ъорба од 29. 111. 1953. На сличне констатације и закључке наилазимо и код Драгослава Мутаповића (Пољопривреда Југославије и путеви гьеног развитка, Социјалистичка пољопривреда, бр. 7—B/1952,. с. 14—15) и код ЛЬубомир* Вељковића (Економска закупнина и одржаваше зараде задругара на нивоу просечне наднице у пољопривреди, Социјалистичка пољопривреда, бр. 11—12/1952, с. 59), као и код других аутора.

(7) Мијалко Тодоровић, О развитку и задацпма земљорадничког задругарства, Борба од 2. 111. 1949.