Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

83

СУДСКА ПРАКСА

Но, не само да je неук овај грађанин, него je неук и другостепени управни орган, против чијег решења он и подноси тужбу. Јер, њета je овај орган званично у том решењу упутио да поднесе тужбу среском суду. И не само да je друтостепени орган неук. Неук je и Срески суд. Jep, он није одмах рекао грађанину да je ненадлежан и да треба да поднесе тужбу надлежном суду, како не 6и изгубио рок, већ узима тужбу у поступай и упућује je Окружном суду као надлежном. Али, неукост иде и даље! Окружни суд сматра да je надлежан Срески суд, и упућује тужбу Врховном суду Србије да рюши сукоб надлежности (негативан). Дакле, и Окружни суд je неук. И док судови воде распру око надлежности, грађанин с правом сматра да je тужба на правом путу. Основно je правило да се у поступку рокови не губе ако органи воде поступай, ако решавају. Тек кад се они огласе неяадлежним, почиње тећи нов или продужује тећи стари рок за подношење правног лека надлежном органу. Заиста, спорови о надлежности су често веома сложени (као што je и овај). Органи не могу задуго да реше поједине такве спорове. Било би скроз неоправдано захтевати да грађанин треба, неук, да погоди отпрве ко je надлежан и да му стога протиче рок док органи воде спор о надлежности. Рок може тећи тек од тренутка кад се органи који су узели правки лек у поступай огласе коначно ненадлежним. То je основно у читавој ствари. Међутим, врховни судови то не узимају у обзир. Врховни суд Србије ничим и не побија овај разлог, иако je гьетова формулација таква као да га побија. Jep он каже; „Без важности je за питање благовремености .... да je тужилац пропустио .. . рок. .. због погрешног упута .. ~ jep (и сад би човек очекивао разлог против тога Р.Г-) без обзира на ову околност суд не може мериторно да решава по тужби поднетој после... рока“. Дакле, суд ничим не образлаже, већ само утврђује да не може о тужби да решава и да je мора одбацити као неблаговремену. Тачно je, додуше, да Закон не предвиђа из којих разлога може настугшти прекид тока рока за подношење управне тужбе. Алм, то и није потребно, jep ту важе општа правна начела о ггрекиду тока рока, а по тим начелима je јасно да рок прекида свој ток ако орган коме се, тужба поднесе сматра да je надлежан да поступа, одиосно ако он сам предузме да реши питаню надлежности. А то je баш овде случај. Исто тако се мора узети и да je погрешай упут другостепеног органа о подизању тужбе разлог за прекид тока рока. А и то je овде случај. Овде су, дакле, кумулирана два случаја, од којих je сваки за себе довольан да изазове прекид тока рока за тужбу, а врховни судови и поред тога сматрају да je рок протекао. Прописи о роковима имају за цшь да спрече неоправдано продужење рока, али не и да спрече оправдан прекид тока рока! Међутим, ако Врховни суд Србије и не покушава да образложи зашто погрешай упут не прекида ток рока за подношење тужбе (док расправу око надлежности Среског и Окружног суда и не по-