Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СГУДСКА ПРАКСА

221

гурањем, па уколико би се радило о таквој пошиљци, ставио je свој регресни захтев према првотуженој Дирекцији желез ница. „Обласна државна арбитража у О. обавезала je друготужени Државни осигуравајући завод на исплату сматрајући да ее ради о пошиљци која je била обавезно осигурана, а регресни захтев према железници одбила због своје ненадлежности, jep се ради о спору са странком за чије je решење надлежна републичка арбитража. „Главна државна арбитража преиначила je одлуку обласне државне арбитраже, обавезала Дирекцију железница на исплату утуженог износа и одбила захтев тужбе према Државном осигуравајућем заводу. „Из образ ложења: „Према чл. 2, тач. 3, Уредбе о обавезном осигурању свих пошшьака које се предају на превоз Јутословенским железницама осигурање покрива штете изузимајући оне које би настале услед природног квара, сем у случају кад би до тога дошло због дужег трајања превоза него што je то прогтасима о превозу дозвол>ено. Рокови превоза одређени су Наредбом Министра железница ФНРЈ бр. 19658/50 од 20 септембра 1950. У конкретном случају рок за испоруку јелена примљеног на превоз 17 септембра 1950 на релацији од 22 км. био je без допунског рока 19 септембар 1950 у 24 часа, а са допунским роком 20 септембар у 12 часова. Пошиљка je авизирана тужиоцу 19 септембра 1950 у 8 часова, дакле унутар превозног рока, а да није узет у обзир поменути допунски рок. „Према томе, превоз није трајо дуже него што je то прописима о превозу дозвољено, па штета настала услед природног кварења према прописима чл. 2, тач. 3, цитиране уредбе није покривена осигурањем. Стога je неоснована одлука у делу којим се Државни осигуравајући завод обавезује да накнади штету тужиоцу. „Узимајући на основу чл. 17, ст. 1, Закона о државној арбитражи у решавање тужбено тражегье према железници, Веће налази да je за насталу штету крива железница иако je превоз извршен унутар прописаних рокова. Тужена Дирекција железница признала je у току спора да je јелен који je предан на превоз 17 септембра 1950 у 13 часова превезен у упутну станицу Винковци истога дана у 19 часова. Железничка станица Винковци била je дужна да одмах по приспећу брзовозне пошиљке изврши авизирање тужиоцу. Кад je она то пропустила да учини, па je тек 19 септембра 1950 у 8 часова авизирала тужиоцу њено приспеће онда je железница одговорна за штету која je наступила као последица неблаговременог авизирања приспеле пошиљке, Пошто у овом случају пошиљка није била покривена осигурањем, а до штете je дошло кривицом железнице, то je обавезна на накнаду у смислу захтева тужбе“. (Одлука Главке државне арбитраже ГС-357/52 од 15 априла 1952, објављена у Збирци одлука Државне арбитраже, св. V, бр. 290.) У овом случају арбитража je имала да расправи три правка односа: однос између пошиљаоца и железнице по основу уговора о превозу, однос између пошиљаоца и Државног осигуравајућег заво-