Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРЕГЛЕД ЧАСОПИСА

363

жишту за доларе него се везивати за Јапан који je, као и Немачка, имао користе од овога система и стекао искуства са оваквом трговином. J. N. Wolfe: The Representative Firm. Појам „репрезентативног предузећа“ увео je Алфред Маршал да би њиме означио једно просечно предузеће, у развоју, које може да послужи као инструмент за економске анализе. Судбина тога појма била je врло бурна. ПјИсци између два рата видели су у овом појму инструмент*за оно што се данас назива анализа „потпуне конкуренције“ и „статичке равнотеже“. Како je, пак, реперезентативно предузеће дефинисано као фирма која може да повећањем своје производње дође до „интерних“ снижавања својих трошкова, то je оно један динамичан појам, и не може се теоретски уклопити у статичку равнотежу при потпуној конкуренции. Неискоришћене могућности повећања производше и снижавања трошкова нису статички елемент, оне су у стању да наруше равнотежу. Према томе, ови писци су прјам реггрезентативног предузећа одбацили из теорије о ценама којој ce y основи налазила статичка равнотежа. Појам y нешто измењеном облику задржао ce, међутам, код Џоан Робинсон и Чемберлена при обради теорије непотпуне, монополистичке конкуренције, али je дошао у сукоб са појмом „индустриске гране“, (тј. један појам микроекономије -дошао je у сукоб са појмом макроекономије). Према писцу овога чланка, А. Маршал није имао у виду претпоставке које су му доцније импутирали. Аутор чланка рехабилитује Маршала тиме што повезује један одређани обим производње са одређеном ценом по којој се та производња продаје. Сем тога, структура једне индустриске гране ипак се може карактерисати величиной предузећа: например, у грани где преовлађују велика предузећа, репрезентативно предузеће he бити велика јединица. Врло je интересантно ауторово преношегье акцента са маргиналних трошкова на цену која влада на тржишту. Међутим, већ je теже прихватите без резерве ньегову идеју да пад цена изазива повећање просечног „репрезентативное предузећа“. Чланак je интересантан по томе што врло прецизно оперише са разликама између статичке и динамичке теорије, и са разликама између аспеката макроекономиЈв и микроекономије. Сем тога, он отвара пут за даља изучаван>а, у којима he се квантитативним анализама моћи проверити ®ажност многих теорија о вредности и многих теорија о предузећима.

Предраг Михаиловић

ÖSTERREICHISCHE ZEITSCHRIFT FÜR ÖFFENTLICHES RECHT r Wien, Bd. VI, H. 2, 1954. Hans Kelsen: Kausalität und Zurechnung. Иако je у многобројним радовима током неколико деценија довољно образложио своју нормативистичку теорију права и одредио задатак Iтравне науке, писац и данас настоји да прецизира и употпуни битне поставке. У овом чланку он расправља о разлици света природних појава где влада принцип узрочности, који претстэвльа везу између узрока и последице и света нормативних појава где влада аналоган принцип урачунавања у коме се огледа веза између противправности (Unrecht) и предвиђене санкције (Unrechtsfolge). Ова друга веза се изражава речју „треба“, и аутор детально показује у чему je специфичност те везе. Треба напоменути да je појам „урачунавање“ узет место раније употребљаваног термина „подобност за урачзгнавање“ (Zurechnungsfähigkeit) којом се указивало на то да ли извесно лице може одговарати за своје понашање или не може. Hans Spanner: Die Prüfung von Gesetzen und Ver-