Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КЛАСНА ПРИРОДА ДРЖАВЕ

265

практички то утврђивање веома тешко остварљиво, ипак je оно теоретски нужно и могућно. Најзад, бирократија може бити и социјалистичка, тј. она може вршити економску власт тако да нема експлоатације, тј. да она самој себи одреди плате које he бити неекспоататорског карактера, а да истовремено сваком даје према његовом раду. У овом случају имамо државни социјализам, и бирократија остаје и даље део радничке класе, слично као у приватном капитализму. Она je у овом случају слуга радничке клаее а не буржоазије. Као што смо напоменули, чим постоји државна својина и државна интервенција у привреди, државни службеници који врше привредну власт теже да се претворе у бирократију, a хоће ли им то поћи за руком или не зависи од веома бројних околности, a највише од ступња екрномског и културног развоја. Да би се онемогућило да се бирократија претвори из слуге у господара, да постане нов експлоататор и нова владајућа класа, две класе којима бирократија служи, a којима прети та опасност од ње, буржоаска и радничка, морају предузимати одређене мере, економске и политичке. Битна мера притом јесте одређени ступањ економске и политичке власти коју непосредно врше сами припадници буржоазије односно радничке класе. У капитализму се то остварује приватном својином и економском влашћу коју врши приватни сопственик, а у социјализму разним облицима непосредног управльагьа радника у привреди (економском демократијом). У оба случаја бирократија уствари и није бирократија у правом смислу, тј. није никаква нова класа, већ je део радничке класе (интелектуални радници). Она није бирократија у правом смислу jep je економски нужна, неопходна, незаменљива и јер добија најамнину, односно вредност своје радне снаге као и други радници. Да би се дочепала власти, бирократија најчешће користи борбу буржоазије и пролетаријата, играјући улогу језичка на ваги међу њима. Притом се она може трудити да и код једних и других обезбеди наклоност. На прелазу из капитализма у државни капитализам или у социјализам, бирократија може играти улогу „помиритеља“ у борби буржоазије и пролетариата, улогу врховног непристрасног „арбитра“, може узети маску која оличава наткласну државу, уздигнуту изнад метежа класне борбе, ко ja води рачуна о интересима друштвене целине итд. У таквим тренуцима изгледа да држава не припада ниједној _ класи, односно да припада свима, Уствари, она и тад највише припада бирократији, која се лагано уздиже на власт, али која не допушта лако да се открије да je држава већ заиста њена. Овде се појављује и питање могућности да бирократија буде експлоататор, а да држава још увек не буде бирократска, односно да бирократија буде још увек слуга буржоазије. Наиме, не мора буржоазија своју бирократију, или бар део ње, да плаћа увек само најамнином. Она јој може добровољно уступити и део профита, учи-