Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

влек суверенитета држава и значај и вредност суверенитета у данашњим међународним односима. Методско сужавање његовог реферата огледало се у тежньи да се покрену и дискутују само правнотехнички проблеми а да се идеолоппш, политички, филозофски и социолошки проблеми и погледи оставе пред вратима састанка. Ja сам се у самом почетку саветовања успротивио овом сужавању теме и доказивао, уз помоћ неких других делегата, нарочито проф. Левешптајна, да je немогуће изоловати проблем међународних обавеза држава од питања суверенитета, као што je неоправдано и немогуће прихватити само метод формалноправних и техничких посматрања. Да je то било тачно показало се и у току саветовања. Живост и сукоб мшљења произилазили су из различитог идеолошког и методолошког посматрања проблема и из посебног гледања појединих делегата на проблем суверенитета. Научни ниво дискусије није увек био на висини ко ja би се могла очекивати. Али, присутни делегата су износили последње сташе законодавства или судске праксе, па и теорије, у својим земљама, тако да су ова размена искуства и међусобно упознавање са актуелним проблемима у вези са односом међународног и унутрашњег права џретстављали позитивну страну овог међународног састанка. Исто тако у дискусији je преовлађивао дух научне толеранције и равноправности делегата, односно држава без обзира на шихову величину. Новој Југославији, њеном ставу у међународним односима, схватаньима њених научника и њеном законодавству посвећивана je посебна пажња од већине страних научника. Највећи део састанака посвећен je дискусији и доношењу „препорука и закључака“. Њихов текст гласи; „1. Остваривање принципа који настоје да се аутоматски примењује међународно право у унутрашњем правном поретку појединих земаља у пракои показују

знатне различитости. Техничка вредност ових принципа није ефикаснија од извесних иэричитих ограничавања надлежности државе у погледу међународних односа које садрже нвки нови устави (У---став Француске, Италије итд.). „2. Одредбе у појединим савременим уставима које ограничавају надлежност државе у погледу прихватања међународних обавеза имају у погледу обавеза ко je произилазе из међунагродног права само релативни значај. „Прихваћено je као опште правило да међународна обавеза држава настаје и у ояим случајевима кад произведена штета произилази из аката који су супротни међународним обавезама и кад су те акте донели органи који су поступали изван стварне компетенций е, али су давали изглед да имају зваиична својства осим у случају ако je та некомпетентност била очигледна. „3. У извесним међународним уговорима, а нарочито у уговорима о успостављању супра-националних организација, државе не само преузимају обавезу да поступају на начин како je то прописано у уговору, него и делегирају одређену законодавну, судску и управну власт наведеним организацијама. „Из тога произилази питање о подударности овог система делегације са позитивним уставним правом поједине државе. Уставно право може забранити такву делегацију, као што може и предвидети процедуру за њено спровођење било у облику уставне ревизије или у неком другом облику, Има појединих устава који уопште не решавају ово питанье оотвореним питанье да ли je класична процедура прихватања међународних уговора довол>на и у напред истакнутом случају. „4. У оним случајевима где унутрашше државно право захтева да уговор или уопште међународни споразум, прихваћен од законодавиог тела, мора да буде остварен тек предузимашем једног посебног правног акта унутрапльег права ако се не ради о томе да при-

381

БЕЛЕШКЕ