Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

258

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

економску власт врши држава, док у приватнокапиталистичком систему то чине приватни сопственици, а у социјализму сами произвођачи. Разуме се да се унрављање врши на основу права својине, из чега изгледа да се овакво одређивање своди на оно прво ■одређивање путем својине. Ипак, то није сасвим тако. Јер, држава управл>а производњом, привредом, на два начина у државном капитализму. Први je начин њено управљање на основу државне својине. Ту се њена економска власт у начелу не разликује од власти приватног сопственика, она није специфично државна. Друти je начин њено управљање на основу своје јавне власти, тј. на основу свог монопола за физичко наоюье. Држава тада нема својину него она путем пореза и другим принудним мерама одузима од приватних сопственика један део економских добара и њима управ.ъа. За разлику од државног капитализма, међутим, у социјализму управљање привредом врши друштво, односно радни народ сам, непосредно (у потпуној или непотпуној мери). Овакво одређивање појма државног капитализма je несумњиво бол>е, али, иако je веома распространено, оно нам не изгледа довольно убедльиво. Оно не продубљује до краја појам државног капитализма и зато не износи његове крајње саставне елементе. Ово гледиште се зауставља на пола пута у својој анализи, замењујући одређену стварност њеним симптомима, садржину њеним нормалним обликом. Да je тачно ово што кажемо, није тешко доказати. Мислимо да се при одређивању појма државног капитализма мора поћи од самих основних појмова: капитализма и социализма. Јер, државни капитализам ни je ништа друто до један облик капитализма, као што му и име каже, па се, као такав, по извесним заједничким цртама мора разликовати, заједно с другим обликом капитализма, „приватнокапиталистичким капитализмом“, од социјализма. То горње гледиште не чини у довољној мери. Наиме, по нему испада да je главно мерило за разлику између капитализма и социјализма управљање привредом. У социјализму њоме управља друштво, у капитализму (приватнокапиталистичком и државном) неко други (приватни сопственик, држава). Међутим, управљање треба и само да буде одређено. Управљање привредом није само себи цшь, није суштина, није садржина оно je само средство, облик за остварегье нечега много важнијег, што чини праву садржину његову, тј. праву садржину сваке привредне власти. Та права садржина јесте власт над економским добрима, располагање овима, тј. одређиваше ко he та добра присвојити, што у крајњој линији значи ко he их потрошити или „имати право“ да их потроши. Запета, борба око начина производње у друштву не води се око тога ко he управљати привредом, него само око тога ко he путем управљања моћи да располаже економским добрима, тј. да ова присваја. Ако се путем управљања не може вршити присвајање економских добара, управљање само за себе постаје један терет а не привилегија, и око њега самог и неће се водити борба. Да би се одредио појам