Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
КЛАСЕА ПРИРОДА ДРЖАВЕ
261
вишка рада од произвођача тог вишка и његово присвајање од стране непроизвођача. Социјализам je онај систем у коме вишак рада припада његовом произвођачу, тј. у коме сваки произвођач добија, присваја непосредно или посредно, преко друштва, све оно што je произвео (што се друкчије изражава уобичајеном формулой да сваки добија хтрема свом раду). Тиме се социјализам јасно разликује на једној страни од капитализма а на другој страни од комунизма. У комунизму се присвајање привредних добара врши према потреби а не према раду; у капитализму се присвајање врши према својини, без обзира на рад —• својина као таква над капиталом „присваја“ себи, односно свом носиоцу привредна добра произведена на њој. Одавде излази да нема социјализма где нема присвајања вишка рада од стране гьегових произвођача, и да нема капитализма где нема присвајања тог вишка од стране његових непроизвођача, а на основу права својине или другим начином, а без рада, тј. где нема експлоатације. Није битно, дакле, ко врши располагање тим вишком, тј. ко распоређује тај вишак, односно ко одређује коме he он припасти, већ je битно коме тај вишак стварно припада. Додуше, тачно je да по правилу онај ко одређује коме he припасти, одређује и да припадне гьему лично. Али, има изузетака. У хгракси се борба заиста води за то да се добије власт одређивања коме he припасти вишак рада, али не ради те власти саме већ ради њене садржине, тј. да би се њом одредило да вишак припадне носиоцу власти. Отуд je могуће да неко ко одређује коме he припасти вишак рада одрвди да он не припадне гьему самом већ некой другом, и у том случају суштину тог система треба одредити не по томе ко одређује коме he вишак припасти већ по томе коме он стварно припада на основу тог одређивања. Они који тврде да je битно за одређивање друштвено-економског система ко одређује коме вишак припада погрешно схватају појам отуђивања средстава за производњу од произвођача, појам раздвајања тих средстава од овога. Јер, отуђивање се не састоји у власти над средствима, која je само спољни облик једне дубље садржине, него у отуђивашу производа произведених помоћу тих средстава, које се отуђивање врши помоћу те власти. Кад ту власт узимамо као ознаку отуђивања, ми вршимо скраћивање, узимамо симбол, симптом за суштину. Социјализам, према томе, постоји кад вишак рада стварно припада произвођачима тог вишка тачно по мери рада, без обзира на то ко располаже тим вишком у смислу ко одређује коме he вишак припасти, тј. ко врши формалну економску власт, односно ко има формалноправну својину. Капитализам постоји кад вишак стварно присваја капиталиста а не произвођач, опет без обзира на то ко одређује да тако буде. Разуме се, још једном подвлачимо, да су случајеви непоклапања између оног ко одређује и оног ко стварно присваја ретки, али они су могући. На основу тога се може рећи да