Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

336

АНАЈШ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ce питање како треба уоггште у оваквим случајевима постулата (1). Ако се размотре разлози које Врховни суд НРХ наводи у прилог свог схватања да у овом случају постоји убиство са евентуалним умишљајем, уочиће се да ce ови оснивају искључиво на извесним околностима дела које су чисто објективне природе и које могу али не морају бити поуздани докази о кривици оптуженога у оном смислу за који je то потребно код евентуалног умишљаја. По нашем Кривичном законику, чл. 7, ст. 2, за постојање евентуалног умишљаја траже се два услова и то: прво, постојање свести _ код учиниоца да услед његове радње може да наступи забрањена последица, и друго, пристајање на њено наступање. Врховни суд постојање ове свести налази у томе, што je оптужени навршио осамнаест година и што je урачушьив, па je „очито онда, да je оптужени крај свог животног искуства, с обзиром на тежиыу и дебљину колца и јачину ударца, био свестан да јаки ударац таквим колцем по глави човека може проузроковати његову смрт.“ Из овога, као што се види, излази да су тежина и дебљина колца и јачина удараца по глави, оне околности на основу којих je учинилац са навршених осамнаест година и крај свог животног искуства (?), био „очито“ предвидео смрт повређеног. Ако се размотре ове околности, може се увидети да оне нису баш такве природе да мора „очито“ да указују на предвиђање смрти. Чињеница je да се ово не дешава у већини случајева у оваквим приликама, чак и код мало старијих људи акамоли код оних који су навршили осамнаест година. Позната je особина наших људи на селу да се обрачунавају међусобно ударима неког коца (проштаца) приличие деблшне и то обично по глави и леђима, а нису ретки случајеви туче чак и гвозденим вилама, будацима и мотикама. Па ипак, притом они обично немају намеру да убију свог противника, већ само желе да га, према свом схватагву, добро истуку и премлате, не би ли га тиме „опаметили и уразумили.“ У свим овим случајевима не би се могло узети да су учиниоци увек били свесни да могу оваквим ударавьем да проузрокују смрт, јер би онда, више него сигурно, далеко био мањи број сличних повреда на селу. Ово тим пре што колац, ма какав био, није само по себи такво оруђе којим се наноси смрт или обично служи за то. Несумньиво да би ствар нешто друкчије стајала да je напад био извршен оштрицом секире, пуцањем из пушке и сличним, јер су ово оруђа ко ja код нормалног човека и поред жеље за повредом, мора ре-

(1) Код решавања овог случаја консултована су следећа дела: А. Löffler: Die Schuldformen des Strafrechts in vergleichend-historischer und dogmatischer Darstellung, Bd. 1, Leipzig, 1895; R. Duval: Du dol éventuel, Paris, 1900; Fr. von Liszt: Lehrbuch des Deutschen Strafrechts, Berlin, 1922, 24. Auf!.; Herbst: Handbuch des- allgemeinen österreichischen Strafrechtes, Wien, 1888; T. Живановпћ; Теорпја воље и теорија свести (представе) о умпшљају и долус евентуалпс, Архив, IX, 1910, и Н. Срзентић и др, А. Стајпћ; Кривично право Федеративно Народне Републике Југославије општи део, Београд, 1953.