Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

337

довно да изазову и свест о могућности наношења смрти. Тако се, например, join код старог писца Фаринација помиње случај, у коме се претпоставља долозно убијање из индиректне намере, ако ыеко некога повреди оштрицом сабље и овај од тога умре, а у случају да га повреди дршком од сабље, па од тога наступи смрт, сматра се да je смрт нехатно нанета. Исто тако се у старом пруском праву сматрало да je учинилац опасност по живот предвидев као вероватну, ако се служио одређеним инструментом на један смртоносан начин или неким другим оруђем на начин како то бива само при намери да се убије. Па и у оваквим случајевима je било предвиђено блаже кажњавање, ако се покаже посебним околностима вероватно да убица није имао намеру да убије. Не улазећи више у ово питање jep je то ствар конкретне оцене, овим се само желело подвући да постоји потреба тачног утврђивања овог услова за примену евентуалног умишљаја, а не задовољити се вероватноћом и претпоставком о предвиђању последице, како je то било раније, например, у пракси аустриских и немачких судова. Тиме се, узимајући да постоји евентуални умишљај свуда где су само објективне околности на то указивале, хтело уствари да се субјективна одговорност у кривичном праву, одговорност због кривице, замени са објективном одговорношћу, одговорношћу због последице. То je уосталом и био прави цшь теорије о индиректном долусу, створене баш због овога од стране канонског права за своје потребе, коју je доцније некритички преузело световно право и постелено преобратило у евентуални долус, шгго по мишљењу Лефлера (цит. дело, 151) претставља најгрубљу и најбесмисленију погрешку коју су икада правници били учинили. Овакав начин поступаша према овом аутору (цит. дело, 194), био je довео дотле да су у Аустрији из године у годину осуђивани релативно безазлеяи људи и као убице жигосани на основу саовим неодрживе теорије. А познати криминалиста Теме са пуно разлога je изјавио да су због овог долуса пале безбројне жртве кроз столећа. Због снега овога je схватљиво зашто су сличне погрешке и претериваша са овим долусом, према наводима Р. Дивала (цит. дело, 126), довеле до покрета против овог долуса и до дискредитовања многих судских одлука у немачком правосуђу, о чему je било говора на 24. Конгресу немачких правника 1897, на коме се Ф. Лист залагао да се за ссуду увек тражи само пун доказ о предвиђању последица од стране оптуженог. Што се тиче другог услова за примену евентуалног умишљаја пристајања на наступање предвиђене последице, Врховни суд сматра да je оцтужени „самим тим пристао и на наступайте последице, тј. смрт оштећеникову“, кад га je „унаточ тог предвиђања ударио по глави.“ Овај закључак je, према оцени суда, join вишеочигледан, што je оптужени ударио три пута оштећеног по глави, од чега два пута кад je овај лежао на земљи, а сваки удар je био такве јачине да je сам за себе био смртоносан. „Већ ово доста je