Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

348

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

■за ово енглеско издање следећих шест. У првом есеју „Прилози теорией интерпретациие гледања на свет“, Мажхајм води борбу на два фронта: с једне стране, против тезе да je сваки културни производ у суштини ирационалан и неподобен за анализу, а с друге, против схватавьа да се свака научна анализа мора саобразити моделу природних наука. У чланку о хисторицизму М. полази од поставки Трелча и инсистира на разлици статичког и динамичког начина мишљења. Он истине да његово учеше о историском сазнану као функцији теоретских „становишта“ које je произвела сама историја, није релативизам. Аргумент против релативизма гласи; Ако тврдимо да су „сва“ сазнања само одраз пролазне историске констелације, онда не можемо тражити да се ова тврдња прихвати као „истинита“. Међутим, М. сматра да његов хисторицизам не подлежи овом приговору, јер, прво, историско сазнање може се проверавати и оно се мора поклапати са познатим чињеницама, затим, друго, ако претпоставимо да je сама истина „сума и суштина“ динамичког процеса историје, онда ће постати бесмислено примењивати „статичке“ стандарде истине на историско сазнаше. У есеју „Проблем социологије знања“, који je уствари приказ Шелерових схватања, М. je под врло јаким утицајем марксизма. Социологиј_а знања je могућна тек кад политичко-економски развој друштва достигне одређен ступать. „Опозициона наука“ демаскира идеологије ранијих хијерархиских система. Социјална сфера je одређујући фактор културе. Социологија знаша заузеће место епистемологије. Он не прихвата тезу да класно свесни пролетаријат има монопол „адекватног“ знања, јер, „на сваком ступгьу развоја људске мисли, она садржи егзистенцијално детерминисану истину“. Чланак „Утакмица као културни феномен“ покреће питање зависности интелектуалног живота од расподеле и облика моћи у датом друштву. У овом чланку, као и у следећем „О природи економске тежнье за стицањем и шеном значају за друштвено васпитање“, примећује ce јак утица ј Макса Вебера. Најзад. последњи чланак посвећен je проблему генерација. У свом уводу Кечкемети из лаже неке моменте разно ja научне мисли Карла Манхајма. Пре свега, он подвлачи психолошки климат Немачке и Средње Европе после Првог светског рата. У след радикалних промена, прешло се из разочарења у претеране наде. То je било доба „утопија“. Нове генерације гајиле су наду да су најзад срушене старе заблуде и да je отворен пут новом, потпуном сазнању и одговарајућој акцији. Од утицаја на Манхајма, Кечкемети на првом месту истине марксизам, јер у основи шегове социологије знања je егзистенцијална детерминација (Seinsverbundenheit) мисли уопште и „идеолошка“ природа друштвене мисли напосе. Али Манхајм није био интегрални марксист, и у његовим радовима има доста хетерогених елемената. Као други пресудан утицај на М., Кечкемети помиње покрет ка синтези у културним наукама. Ранији радови из тих дисциплина критиковани су највише стога што су углавном били посвећени изолованим, безначајним појединостима и нису водили рачуна о структури и значају целине. Нова синтетична метода одбацивала je анализу културних феномена на начин каузалног механизма и инсистирала на томе да се историчар мора ослободити појмова, стандарда и категорија вредности свога времена и заменили их оним из доба које студира. Никакви стандарди ни категорије немају вечиту важност. Интерпретација мора почети дајући сваком продукту временски „индекс“ и доводећи га у везу са „стилом“ дотичног периода. Идеја о „егзистенцијалној детерминации“ знаша потиче из марксизма, а учеше о „перспективистичкој“ природи знаша има свој корен у хисторицизму, закључује Кечкемети.