Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

396

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

5. Веома je спорно дитање у нашој теорији и питање правног субјективитета привредних организација и других „друштвених правних лица“ како наши нови позитивни прописи кажу. Код тога питања постоји слична теориска грешка као и код наведених проблема: сматра се да je правки субјективитет пуки инструмент, обична правка конструкција, који законодавац може слободно да декларише и додели разним колективима по својој увиђавности. Та'ко се, например, у Уредби о укупном приходу привредних организација говори да сав приход привредних организација припада друштву, а у другим прописима се говори да средства којима привредне организације произволе, припадају друштву, да су она поверена привредним организацијама само на „управљање”, да она то „управљање”. врше у име друштва итд. С друге стране се каже да су то самостална правка лица, са самосталном, својом имовином. Но како једна организацией може и.тти своју, самосталну имовину кад објекти те пмовипе не припадају њој? Имовина значи нешто конкретно у грађанском праву. Она обухвата не само облигациона него и стварна права. Међутим, стварна права без објекта се не могу замислити. Шта вреди, например, својина или право управљања, или службеност, или закуп без ствари на коју се односи? Ако предузеће има своју имовину оно мора имати и своја апсолутна, стварна права. Али оно их мора стварно имати а не само фигуративно. Но ако то признајемо, онда су та стварна права својинска. Јер ако их има, ако ствари на која се та права односе присваја, онда шта je то него „својинско право”. Није то приватна својина у широком смислу, није апсолутна, неограничена влаСт римског или класичног буржоаског права, али je „својинско право”. У научној анализи својинско право je исто што и стварно право. Економски узевши, и плодоуживалац у буржоаском праву има део својине ствари које употребљава у том смислу што ту ствар у извесној мери присваја, иако буржоаска теорија због апсолутности својине у буржоаском праву не конструише то право као делимичну својину већ као „право на туђој ствари”. Исто тако, ако кажемо „имовинско право” тиме и несвесно потврђујемо да je реч о својинском праву. Имовина je такође присвајање, сдмо присвајање прометне вредности, док je својина присвајање употребне вредности. Ако од некога потражујем на основу облигационог права књигу, ja ту книгу већ присвајам, али присвајам само њену прометну вредност, док употребну вредност, својину на књизи има продавац све донде док се уговор не испуни. Имовина такође има свој економски објект, и то je новчани израз ствари које су предмет стварних права. Употребна и прометка вредност, својина и имовина, односе се на исту ствар, претставлзају само два вида исте ствари. Као што je и „својинско право” предузећа ограничено, као што то није никако пуна својина него једно ограничено право, ограничено овлашћењима државе и других политичко-територијалних јединица, тако je и имовина предузећа ограничена тим овлашћен»има.